Tražim sina 21 godinu!
"Mog Ivana nema 21 godinu. Tražim ga i dok sam živa, neću odustati. Još ga čekam, a samo onaj ko je tražio svoje dete makar 21 minut shvatiće šta znači 21 godina", kaže Ana Nikolin (88) iz Koluta kod Sombora.
Biljana Vučković
Dok gleda i ljubi izbledele fotografije sina, baka Ankici, kako je svi zovu, sijaju oči od suza, ali i pomisli kakav je bio Ivan.
- Dobar i pametan. Divan sin, unuk, otac, muž, brat, prijatelj, sportista. Vredan i pažljiv. Imao je dečje srce i dušu. Bio je pedantan, lepo je crtao, divno pisao. Nema mi ga, a bio je retka osoba, ne zato što je moj sin, već je stvarno bio izvanredan - kaže neutešna majka.
Ivan je nestao u predgrađu Subotice kada je imao 41 godinu. Rodio se 18. juna 1955. godine u Kolutu, a trag mu se gubi u predvečerje 14. januara 1996. godine.
Baš na njegov rođendan, u nedelju, njegovu majku posetio je Igor Jurić, osnivač Fondacije „Tijana Jurić”, koja je najavila registar nestalih osoba i među prvim licima u registru za kojima tragaju njihovi najmiliji nalazi se i Nikola.
- Jedino što smo znali jeste da je na dan nestanka došao kući sa treninga. Ćerki i još jednoj devojčici koja je boravila kod njih dao je čokaladice, složio je plaćene račune, nahranio je svinje i otišao kod komšije koji je bio specijalni vojni policajac. Drugi komšija ga je video tada i rekao da je stajao na vratima komšijske kuće. Više se nije vratio kući. Od tada kao da je u zemlju propao - kaže baka Ankica.
Ivanova majka kucala je na mnoga vrata, gotovo da nema institucije i nadležnih pojedinaca kojima se nije obratila za pomoć, ali uzalud. Najveću podršku, pomoć i uverenje da nije sama u svojoj potrazi daje joj bračni par Marinković, Dane i Milica.
Zajedno sa Ivanovim roditeljima, ali i sami, za 20 godina prešli su kilometre i kilometre, od Koluta do Zadra i drugih gradova širom bivše Jugoslavije, da bi proverili svaku informaciju koja je stizala do njih i budila tračak nade. A bilo ih je zaista mnogo.
- Nikada me iz SUP-a nisu pozvali, a mi smo zvali, odlazili i satima čekali. Čuli smo i komentare iza zatvorenih vrata da smo dosadni. Pisali smo molbe, pisma i nijednu informaciju nismo prepustili slučaju - priča majka i dodaje da je nezadovoljna istragom od početka i da ne veruje u one koji je trebalo da budu od najveće pomoći.