Ova grupa uličnih umetnika iz Južne Amerike CEO KARANTIN provela je u Beogradu, a evo ZBOG ČEGA je jedan od njih istetovirao ime naše prestonice na ruci
Kada su se Sofija, Horhe, Ramon i Oskar početkom februara upoznali u jednom beogradakom hostelu ni slutili nisu da će naredne mesece živeti kao prava porodica.
Alo!/ Dejan Briza
Kada su se Sofija, Horhe, Ramon i Oskar početkom februara upoznali u jednom beogradakom hostelu ni slutili nisu da će naredne mesece živeti kao prava porodica. Ova grupa uličnih žonglera iz Južne Amerike i Španije zatekla se u Beogradu kada je proglašena pandemija koronavirusa, a u razgovoru za "Alo!" otkrili su kako su, uprkos karantinu i policijskom času, uspeli da prežive u srpskoj prestonici i da, suprotno svim očekivanjima, steknu prijatelje za ceo život.
- Sećam se trenutka kada je proglašeno vanredno stanje u Srbiji i straha koji me je tada obuzeo. Bio sam daleko od svog doma i plašio sam se od onog šta me čeka. U hostelu u kojem sam tada živeo upoznao ljude sa kojima sam iznajmio stan i ceo krantin smo proveli zajedno. Niko od nas se nije osetio usamljeno i to je ono što nam je svima dalo nadu - priča Oskar koji je ljude iz Srbije zavoleo jer ga po temperamentu podsećaju na njegove Kolumbijce.
Strah da neće moći da zarade novac za život, pokazao se brzo kao iracionalan jer su i tokom vanrednog stanja, kada je bilo dozvoljeno kretanje, izlazili na ulice prestonice i svojom umetnošću Beograđanima razbijali sive dane karantina.
- Prošli smo dobar deo Južne Amerike i Evrope, ali nigde kao u Srbiji nismo naišli na ljude koji strance prihvataju širom otvorenih ruku. Dok sam žonglirao na ulicama Beograda, prilazili su mi bez straha, sa širokim osmehom na licu, želeli su da pričaju sa mnom, da me pitaju odakle sam, kako sam završio ovde, da li imam gde da živim, da li mi nešto treba... Ljudi su ovde drugačiji, srdačniji i spremni da pomognu drugima u nevolji - priča Meksikanac Horhe dok nam pokazuje dve tetovaže koje, kako je objasnio, imaju posebno značenje za njega.
- Istetovirao sam ime ovog grada na podlaktici jer želim uvek da se sećam vremena koji sam proveo u Beogradu. Druga tetovaža je više simbol i znači "prijatelji i porodica zauvek", a to je filozofija umetnika iz tatu studija koji su nam svima uradili tetovaže i koji su nam postali veliki prijatelji. Volim ovaj grad jer je nestvaran, obožavam Dunav i Adu, a osim ljudi, Srbija ima i najbolju rakiju - priča Horhe, dok ostali kroz smeh odobrvaju.
Kolumbija je više od Eskobara i narko kartela
I dok je za mnoge ljude prva asocijacija na Kolumbiju Pablo Eskobar, ozloglašeni trgovac kokaina, Oskar kaže da to ne bi trebalo da bude tako.
- Kolumbija je mnogo više od Eskobara i narko kartela. To je zemlja srećnih i nasmejanih ljudi, koji možda nemaju dovoljno, ali to nikome nije važno. Baš kao i ode, i u Kolumbiji žive dobri i vredni ljudi koji su spremni drugima da pomognu - kaže Oskar.
- Ovde rakija zaista spaja ljude. Zahvalni smo Srbiji jer je bila nesebična prema nama. Zbog svih koji ovde žive, mi nikada nismo bilo sami - priča Ramon, koji je poslednjih dana, iz rodnog Meksika dobio zabrinjavajuće vesti.
- Moj tata je oboleo od koronavirusa, a ja ne mogu da se čujem sa njim, jer je u bolnici i u teškom je stanju, ali sam u kontaktu sa porodicom. Nosim se sa tim kako umem, ali mi je najteže što sam daleko od kuće - priča Ramon dok mu ostali pružaju podršku. A jedinu devojku među njima, Sofiju, za Srbiju, ne vezuju samo lepe uspomene iz karantina, već i poreklo.
- Mama mi je Španjolka, a tata Srbin i pre nego što sam došla u Beograd, bila sam na odmoru u Hrvatskoj. Po profesiji sam učiteljica za decu sa specijalnim potrebama, a sada me moji prijatelji uče da budem žonglerka - priča Sofija na solidnom srpskom i objašnjava da se sa prijateljima iz Južne Amerike sprema da sukoro nastavi dalje.
- Još ne znamo kada će se otvoriti granice, kako bismo nastavili da putujemo. Iako nam je ovde lepo, neophodno nam je da nastavimo dalje, jer je to naš stil života - rekla je Sofija na kraju.