Ne volim Ameriku, moj je sin tamo dugo bio "belo smeće“

Tekst objavljen na njenom blogu prenosimo ga u celini i u originalnoj verziji.

Ima nas koji čisto racionalno ne volimo Ameriku.

Kad kažem da ne volim Ameriku, to govorim otkako sam je bolje upoznala, sin mi je tamo proveo dobar deo života, uvek osetim potrebu da svoju tezu opravdam činjenicama koje spominju pametni ljudi.

Ja sam previše emotivna i previše neobjektivna. Moj je sin tamo dugo bio „belo smeće“, dva američka fakulteta nisu mu pomogla da ne bude crnac u beloj koži.

Zato sam u Jutarnjem s velikim interesom pročitala skraćeno uvodno poglavlje iz knjige „Cena profita“ američkog ekonomiste i nobelovca Džozeda Štiglica.

Izdvojila sam nekoliko rečenica.

„Političari nas nemilice uveravaju da je Amerika snažnija i bolja od ostalih. Podaci pokazuju nešto sasvim drugo. SAD ima veću nejednakost u primanjima nego ijedna druga zemlja.

Udeo radnika, posebno ako izostavimo najbogatijih 1 odsto radnika-koji obuhvataju bankare i generalne direktore, koje se smatra „radnicima“ za statističke potrebe, strmoglavo se smanjuje i to na neviđen način, sa 75 odsto 1980. na 60 odsto 2010., što je smanjenje od 15 odsto u kratkom razdoblju od samo 30 godina.

Udeo najbogatijih 1 odsto više se nego udvostručio. Udio najbogatijih 0,1 odsto povećao se gotovo četiri puta u posljednjih 40 godina.

Muški radnici, njih čak 15 odsto u naponu snage ne radi. Plaće u Americi su, kad se uračuna inflacija, približno na istoj razini kao prije 60 godina. Produktivnost američkih radnika se u istom razdoblju povećala sedmostruko.

Amerika je duboko podijeljena i na temelju rasne, etničke i rodne pripadnosti, a veliki deo tih podela zasniva se na okrutnoj diskriminaciji. 1968. godine, nakon rasnih nemira, predsednik Lindin Džonson imenovao je odbor koji je trebao odrediti glavne razloge. Zaključci tog odbora nažalost vrede i danas. ‘Naša zemlja kreće se u smeru dva društva, crnačkog i belačkog-dva odvojena i neravnopravna društva.’

U Americi najbogatijih 1 odsto stanovnika ima više od 40 odsto ukupnog američkog bogatstva. Širom sveta slika na samom vrhu još je gora.

Godine 2017. 26 pojedinaca ima jednako bogatstvo kao donjih 50 odsto stanovništva sveta, dakle, oko 3,9 milijardi ljudi.

Ta se brojka ubrzano smanjuje. Danas, što je gotovo nemoguće zamisliti, ta šačica od tek 26 osoba, gotovo odreda muškaraca, ima jednaku ekonomsku težinu kao svi stanovnici Kine, Indije i Amerike zajedno.“

Tako piše nobelovac Džozef Stiglic u svojoj knjizi „Cena profita“.

Vi koji gledate Ameriku u plamenu i nadate se da će je progutati vatra paklena, skrenite pogled i prepustite se užicima koje nobelovac Angus Deaton naziva „bolestima očaja“.

Uživajte u alkoholu, predozirajte se drogom, ubijte se.

Običan, mali čovek, crni, beli, žuti ili smeđi danas nema pravo na dostojanstven život. Ni u Njujorku, ni u Benkovcu.“