Uticajni američki list: Sporazum čuva mir 25 godina, zašto ga sada rušite?
Dejtonski sporazum održava mir dvadeset i pet godina. Zašto sada destabilizovati Sarajevo, piše američki list.
Epa
Uticajni američki portal "Nešnal interest", objavio je tekst o Dejstonskom sporazumu koji vam prenosimo u celosti:
"Kao što i priliči uspešnom mirovnom sporazumu, Dejtonski sporazum iz novembra 1995. godine kojim je okončan bosanski rat obeležen je na njegovu dvadeset petu godišnjicu naletom međunarodnih konferencija. Čudno, iako je opšte priznanje da su sporazumi održali mir, većina preporuka poziva na radikalnu "reviziju Daitona", s obrazloženjem da su bosanske institucije previše glomazne, sklone korupciji i politički nepravedne prema manjinama. Još neobičnije, dato je mnogo predloga za rešavanje ovih problema demontiranjem samih struktura koje su donele i održavale mir. Umesto toga, snage NATO-a trebale bi nametnuti Hrvatima i Srbima Bosne, polovinu stanovništva i većinu od 60 procenata njene teritorije, centralizovanu državu zbog koje su oni ratovali da bi je sprečili. Budući da nema naznaka da će mnogi Hrvati i Srbi to prihvatiti, NATO trupe bi ih verovatno smatrali okupatorskom silom, ulogom koja nije dobro funkcionisala u Avganistanu ili Iraku.
Ustav Bosne i Hercegovine (BiH) koji je uvršten u Aneks 4 Dejtonskog sporazuma svakako je složen. Podelio je zemlju na podteritorije, gotovo svima njima dominirala je samo jedna od tri glavne etno-nacionalne zajednice u zemlji: Bošnjaci (do 1993. poznati kao Muslimani), Hrvati i Srbi. Ove etnopolitike povezane su u konfederalnu strukturu, pri čemu centralna vlada ima vrlo malo ovlašćenja, pa čak i ona uslovljena retko postignutim konsenzusom predstavnika tri zajednice. Gotovo sva vladina vlast ima nivoe etno-teritorijalnih „entiteta“, jedan Srbin, drugi Bošnjak i Hrvat, a unutar ovog poslednjeg, među deset kantona, pet bošnjačkih, tri hrvatska i dva mešovita.
Ipak, konstitucionalizacija etno-teritorijalne odvojenosti ove tri zajednice bila je ključ ne samo za okončanje rata već i za održavanje mira. 2020. godina bila je ujedno i trideseta godišnjica slobodnih i poštenih izbora na kraju komunizma, kada se stanovništvo BiH podelilo u tri međusobno isključive izborne jedinice, bošnjačku, hrvatsku i srpsku. Po jedna stranka je osvojila gotovo sve glasove te zajednice, dok su one koje su obećavale socijaldemokratiju ravnopravnih građana imale vrlo loš rezultat. Budući da su Bošnjaci činili 43 procenta stanovništva, Srbi 34 i Hrvati 17 procenata, formiranje zajedničke države bilo bi moguće samo ako bi se pripadnici tih zajednica složili s tim. Tragično, ali nije iznenađujuće, nisu: dok su Bošnjaci želeli jaku centralnu vladu, Hrvati i Srbi su ratovali kako bi izbegli da im se nametne takva centralizovana država. Prihvatili su uključivanje u BiH u Dejtonu samo zato što centralna vlada ima vrlo malo vlasti nad njima.
Kritičari tvrde da je ovaj sistem etno-teritorijalne podele moći nedemokratski jer sprečava građane da formiraju ne-etničku većinu i onemogućava pripadnicima manjina da se kandiduju za neke kancelarije. Oni takođe tvrde da korumpirane etno-nacionalne elite iskorišćavaju slabosti centralne države kako bi se obogatile. I na kraju, oni tvrde da lakoća blokiranja konsenzusa sprečava centralnu vladu da donosi navodno neophodne odluke, posebno ulazak u NATO.
Mnogi bosanski problemi, međutim, nisu posledica dejtonskog ustava ili nedostatka pristupanja NATO-u. Prema indeksu percepcije korupcije Transparenci International-a iz 2109. godine, BiH je postigla bolji rezultat od članica NATO-a Albanije i Severne Makedonije, tek nešto lošija od Srbije i članice osnivačice NATO-a, i daleko bolja od Iraka i Avganistana, gde su dugotrajne američke okupacije dovele do manje održivih država nego BiH. Nijedna od ovih drugih zemalja nema dejtonski sistem, mada bi možda Irak prošao bolje da je primenjen predlog tadašnjeg senatora Džoa Bajdena iz 2006. godine da se Dejton koristi kao model za njegovo restrukturiranje.
A oni navodni antinacionalistički građani koji su obespravljeni zbog Dejtonoskog etno-konfederalizma vrlo retko se mogu naći van rasprava u političkim krugovima. Na popisu stanovništva iz 2013. godine, gotovo 97 posto stanovništva izjasnilo se kao Bošnjaci, Hrvati ili Srbi. Samo 1 odsto izjasnilo se da su etno-nacionalno neutralni "Bosanci". Tri međusobno isključiva etnonacionalna okruga na taj način tačno odražavaju društvene podele u društvu.
Rat koji je završen u Dejtonu vodile su tri etnoreligijske vojske i za tri različite države: pretežno muslimanska armija BiH za jelu Bosnu, uključujući i ona mesta sa malo muslimana; Vojska Republike Srpske za srpsku otadžbinu sastavljena od samo delova BiH i Hrvatsko vijeće odbrane za hrvatsku domovinu koja je obuhvatala samo ostale delove BiH. Teritorijalne podele u Dejtonu uglavnom su pratile linije fronta između ovih snaga, čiji se mrtvi danas obležavaju odvojeno, i to retko u istom gradu, kao muslimanski "mučenici" (šehidi, sa arapskog) ili hrvatski "branitelji" ili srpski "borci".
Dejtonski ustav je u osnovi proglasio ovu podeljenu kuću etažnim vlasništvom, uprkos tome što su dva od tri stanara odbila suvlasništvo. Kondominijum se može nastaviti samo ako su ta dva stanara, Hrvati i Srbi iz BiH, zadovoljni što treći neće pokušati da preuzme njihove delove kuće. Većina predloga građanina američkih tink-tankova za "popravljanje Bosne" jesu da NATO pomogne Bošnjacima u takvom preuzimanju, namećući centralizovanu vladu Hrvatima i Srbima. Teško je zamisliti bolji način za destabilizaciju Bosne. Još je teže naći opravdan razlog za takve predloge.
Bosna nije takva kakva je zbog Dejtona; nego je Dejton takav kakav je zbog prirode bosanskog društva. Dejtonski sistem održava mir dvadeset i pet godina. Zašto sada destabilizovati Bosnu?