"Sebe sam ubadala, bušila utrobu, ciganke me gnjavile i ubijale plod"... Horor ispovesti žena koje su odlučile da abortiraju, a nisu imale para

S čim je to uradila? A šta ću da ćutim, kad vidim da zna.

S guščjim perom, gospodine. Priznalo mi dete, kad joj je jutrom bilo jedan čas lakše.”

 

“Guščije pero, igla za pletenje, zašiljen drenov štapić, grančica jorgovana, koren sleza, kukureka, kuvani čajevi od vrbove kore, kukolja, baruta, oleandra, parenje, masaža, kinini i stotine drugih sredstava koje neko zagovara i tvrdi da sigurno pomažu. Oh, samo da pomogne! Samo da uspe! A kad 'uspe' nije time sve svršeno. Sad tek počinje opasnost: krvotok i trovanja. Smrt može da nastupi i od jednog i od drugog. I kad se spase život, koliko je izgubljeno krvi i snage, koliko je strašnih groznica treslo telom koje gori u visokoj temperaturi. U tim strašnim mukama nema ona novaca za lekara, ni posluge, ni leka, ni posebne sobe, a često, vrlo često ni odmora, već savijena u bolovima, hoda kao sena po kući umotana u tople marame i radi sve kućne poslove.”

Skoro 80 godina kasnije, medicina je napredovala, životni uslovi su se poboljšali, a reproduktivna prava žena su priznata. No prema svedočanstvima koja su ovih dana preplavila hrvatske medije zahvaljujući hrabrom istupu saborske zastupnice Ivane Ninčević Lesandrić, čini se da nije napravljen nikakav korak u pitanju priznanje ženske boli i tela.

"Sebe sam trovala, bola, bušila"

"Sebe sam trovala, bola, bušila, ciganke me dropile i gnjavile, da me samrtni znoj oblio, samo da ne narodim dece. A zašto? Zato da živima bude lepo, na žive sam mislila, za njih sam se patila i svoje telo mučila."

"'Uzmi lepo štriknodlu pa probodi, pa će biti sve lepo i u redu.' I ja zbiljam tako uradim i sve lepo i u redu prođe. Kad, nije bilo ni nedelja dana, a ono groznica na groznicu, gospo draga, ko da me je neko golu u sneg položio. Gorim, za sebe ništa ne znam. Snaha Đula se poplašila, pa na Stipu navalila, te preži konje pa u Vinkovce u špitalj."

Neizdrživ bol, krikovi, krv i ćutnja kojom je obavijeno iskustvo žena - sve to zabeleženo je 1940., ali i danas 2018. u zemlji koja je deo Evropske unije i ima ženu za predsednicu, ali uprkos medicinskom napretku i dalje nepotrebno žene prisiljava na podnošenje bolova, koje pritom neki od doktora, poput splitskog ginekologa Denija Karelovića, nastoje umanjiti.

Umesto igle za pletenje i grančice jorgovana u nekom zabačenom kutku sela, žena danas strepi od doktora zavezana u modernoj bolnici dok joj isti kopa po unutrašnjim organima. Suštinski ti se strahovi ne razlikuju mnogo, kao ni bolovi koje trpe ženska tela.

Stoga i ne čudi iznenadna provala svedočanstava žena nakon javnog istupa saborske zastupnice. Kao što ne čudi i šutnja koja je dosad izbijala tek u poverljivim razgovorima i anonimnim postovima na forumima, ali i marginaliziranje napora onih aktivistica koje su takve priče prikupljale i objavljivale.

"Sad je i nekud bolje izučile se, al’ u moje vreme umirale mlade ka muve"

"Da šta je! Ko i druge. Ređaju se grobovi, kukaje matere. Sad je i nekud bolje izučile se, al’ u moje vreme umirale mlade ka muve. Nije sama, sirotica moja Marta, i drugarica joj je od toga umrla. Vidiš onu kuću tamo preko puta, troje siročadi ostalo. Ne znate vi u varoši pravu istinu, sve se taji i pokriva. Niko nikog izdati ne htede, svaka se boji žandara i zatvora. Kažu sve se mora u kotar prijavit, tamo se sve zapisuje i sve zna. Ta kakvi, ko bi to prijavio od čega je koja umrla. Umrla od božje volje, i gotovo. Ne bi ti nijedna odala ni ženu ni babicu, koja je uradila ni na čas smrti. Dovedu doktora a neće žena ni njemu istinu da kaže. Ako je doktor nek pogodi šta joj je. A kad on vidi kakva je "bolest, onda žena kaže: 'Podigla sam lužnicu' i tako koješta, al ne bi rekla ko joj je učinio, ni zašto. Sve se to noću i tajno radi da niko ne zna. Zagrne žena veliku maramu, pa preko bašte, da ju niko ne vidi, babi Juli, Andrijani, i kako se sve nisu zvale one, što su još nama radile. Ju, strah ju je, jo, nužda joj je, ako se dozna, zakon srca nema, mogla bi još prava zdrava rad svoje teške nevolje u zatvor."

"Umiru žene na selu bez računa i kontrole kao u Africi!"

Kao i onda, ono o čemu se danas javno govori zna svako ko je išao da pobaci u hrvatskoj bolnici. Mnoge bolnice anesteziju dodatno naplaćuju. Dok je pre četiri godine prosečna cena pobačaja na zahtev bila 1840 kuna, ona se 2018. kreće oko 2300 kuna, bez iznosa za negativnu krvnu grupu i opštu anesteziju koji se negde dodatno naplaćuju. A da ne bi bile izložene sličnim komentarima kojima smo svedočili ovih dana, odlaze i u privatne ordinacije, u kojima je pobačaj ilegalan. To važi za one žene koje to mogu sebi da priušte. Pitanje je šta se događa s onima koje to ne mogu, a ipak odluče da pobace.

“Žena ko jabuka, dvadeset i druga godina, pa tako šta iz sebe sama izraditi. Guščijim perom! Jedna opet s vretenom, druga s iglom za pletenje, neki dan mi jedna umrla u bolnici od tetanusa, pomogla si s korenom a bacili tetanusa žive u zemlji, neka opet iskrvari. I sve se to dešava nekoliko kilometara od grada, bolnice i nauke. Umiru žene na selu bez računa i kontrole kao u Africi!

Pa zašto to radite?

Kad moramo, novaca nemamo da idemo doktorima, a mnogi i neće, kažu zakon im brani, al nas nužda i preko zakona goni, pa moramo. Ne pitajte sad, već pomozite, ako možete spasite nam dete.”

“Kad se to dogodi dami u gradu, stoje joj na raspolaganju: novci, sanatorijum, lekari, posluga, nega, birana hrana, odmor u kupalištu, itd., itd. Kad se to dogodi snaši u selu, stoji joj na raspolaganju: da to uradi sama, da zamoli koju drugu, koja se u to razume, da ode s loncem masti cigankama. Sve to u tajnosti, u grehu i strahu, u neznanju i mraku, uvek u životnoj opasnosti. Gotovo redovno kao posledica, dolaze gnojenje, krvarenje, i bezbroj drugih muka i bolesti. I tek je jedno prošlo, a za koji mesec će drugo zlo da ju ponovo snađe. Strah, taj strašni strah, koji ju uvek prati: strah pred začećem, strah od pobačaja, strah od greha i zakona.”