Pred polazak bugarskog premijera Bojka Borisova u zvaničnu posetu Vašingtonu, Solomon Pasi mu je predložio šta da traži: da Tramp kupi projekat nuklearke „Belene“, da se izgradi Trampova kula „u Malom Trnovu, u Smoljanu, u Vidinu“ jer je to „sjajna reklama za Bugarsku“, da Tramp odigra neku ulogu u bugarskom filmu, kandidatu za Oskara.

Podrazumeva se, ono sa nuklearkom vezano je i za razvoj nauke, što će Bugarima doneti Nobelovu nagradu. Nije manje značajno ni objasniti neophodnost i da u narednoj misiji na Mesec obavezno bude uključen i jedan bugarski astronaut! Zauzvrat, Borisov treba da nagovesti i kupovinu F-35, malo je ovaj posao sa F-16. Nisu Bugari ni svesni šta sve mogu zajedno sa Amerikom, čemu im služi članstvo u NATO-u.

Kucamo na vrata zaboravljenih asova. Solomon Pasi se dugo nije oglašavao. Barem ne u nekoj široj „balkanskoj političkoj čaršiji“. Barem ne ovako intenzivno, obimno i nadasve - sadržajno. Sada je baš ostavio utisak.

Na prvu liniju protiv Rusa

Istina, za ljubav je potrebno dvoje, pa se očekuju i konkretni koraci zvanične Sofije. Sasvim logično, to ne može biti ništa drugo nego stupanje na prvu liniju fronta u antologijskoj borbi protiv „ruskog malignog uticaja“. I tako je Pasi udario na Srbiju, čineći celu stvar ozbiljnijom. Da je ostalo na Oskaru, Nobelovoj nagradi i putu na Mesec, izgledalo bi samo kao vic.

Počelo je sa žestokom reakcijom Atlantskog saveta na dopremanje sistema S-400 u Srbiju. Bugarske vlasti su oštro kritikovane zbog dozvole za prelet ruskim transportnim avionima, te je ocenjeno kako se vlada Borisova „pokazala kao nepouzdan saveznik“ NATO-a.

Na to je dodata i „afera Malinov“ uz pitanja: „Zašto Sofija i dalje ćuti? Zbog straha da ne naljuti kremaljskog diktatora? Ili zbog toga što Bugarska nije slobodna zemlja, nezavisna od Moskve?“

Doskorašnji ministar odbrane Nikolaj Nenčev se nadovezao, ali u nešto blažem tonu, napominjući da formalno Bugarska nije dužna da o tim stvarima obaveštava NATO, istovremeno izbegavši da se osvrne na zaključak aktuelnog ministra Krasimira Karakačanova kako bi odbijanje dovelo do „diplomatskog skandala sa Rusijom“ i verovatno značilo i automatsko zatvaranje ruskog vazdušnog prostora za prelete bugarskih vazduhoplova do Avganistana.

Možda i ne samo bugarskih, pošto tu rutu, kao najkraću i najjeftiniju, koriste skoro sve članice NATO-a.

Odnosi dve zemlje stabilni

Tako se tema srpsko-ruskih odnosa nameće kao važna za bugarsku političku javnost, a do eskalacije dolazi nakon nespretne izjave Milovana Drecuna. U odbranu našeg zvaničnika može se reći kako je ta jedna sporna rečenica izgovorena u „živom programu“, prosto — takve stvari se dešavaju, svako ko je proveo duže od mesec dana u politici to zna, kao i da se ceo nesporazum mogao rešiti jednim telefonskim razgovorom.

Nema razloga da se poziva ambasador Srbije u bugarsko Ministarstvo spoljnih poslova. Da sve bude apsurdnije, u jeku tih događaja Bojko Borisov se nalazio u Srbiji, zajedno sa Aleksandrom Vučićem otvarao je deonicu auto-puta Niš—Sofija.

Odnosi Srbije i Bugarske su stabilni, posle dugo vremena stvoren je ambijent da se razvijaju. Dve zemlje zajedno učestvuju u strateškom projektu „Turski tok“, združene su u „Krajovskoj četvorici“, traže načine da jedinstveno odgovore na određene izazove, pre svega kada se govori o novoj fazi migrantske krize, spaja nas skoro pa završen Koridor 10, trebalo bi graditi i brzu železnicu od Beograda do Sofije, a prati se i sudbina nuklearke „Belene“.

„Rosatom“ se, izgleda, vraća u igru, Srbija je još ranije pokazala zainteresovanost da u tome učestvuje, što je važno za energetsku bezbednost obe države. Uostalom, novi ambasador Srbije u Sofiji ima široko znanje baš iz oblasti energetske bezbednosti, u ovom trenutku predstavlja i odlično rešenje za tu poziciju, očigledno je poslat sa ciljem daljeg unapređenja bilateralnih odnosa.

Uz sve navedeno, obe zemlje i oba naroda hronično muči proces depopulacije i „ekonomskog zaostajanja“ za razvijenim zapadnim državama, što se može popravljati novim dogovorima, nikako otvaranjem sukoba. O nekima od ovih stvari je govorio i predsednik Rumen Radev tokom poslednje posete Srbiji, koja je prošla bez ikakvih nesuglasica.

Ukratko, između Srbije i Bugarske postoji nekoliko otvorenih pitanja, relacije opterećuje i istorijsko breme, ali posmatrajući aktuelni trenutak i još više imajući u vidu „buduća tumbanja“ u međunarodnim odnosima, ne samo da je u obostranom interesu da se sporovi prevaziđu i sveobuhvatna saradnja širi, već u određenom razvoju situacije to može prerasti i u strateško partnerstvo. Čini se da su toga svesne obe vlade, nakon početnih reakcija i poneke teške reči uspele su da stvari održe pod kontrolom.

Na scenu stupaju NATO delatnici

Ali, onda na scenu ponovo stupaju Solomon Pasi i Atlantski savet. Stvari treba uvesti u „nekontrolisanu zonu“. Pri tome su ocene kako Srbija „nije dorasla“, iako uvredljive, ipak malo važne. Značajnije je što se insistira na „ruskom špijunskom centru u Nišu“, govori o „korišćenju Beograda za širenje ruskog uticaja“ i poziva „bugarska obaveštajna služba da bude veoma obazriva kada je reč o Srbiji i da poveća svoje prisustvo tamo, jer je to neophodno“.

Ovo već liči na početak artikulisane kampanje u kojoj će Srbija biti proglašena za najvećeg bugarskog neprijatelja, za pretnju na koju se mora odgovoriti. „Sreća u nesreći“ je što ovo dolazi od „zaboravljenih asova“. I što se potreba za aktivnijim antiruskim, pa u tom kontekstu i antisrpskim delovanjem obrazlaže smehotresnom argumentacijom: biće Oskara, Nobelovih nagrada, putovanja na Mesec.

Ipak, propagandne efekte udruženog delovanja pasioniranih NATO-delatnika i opskurnih pojedinaca iz „internet prostora“ zaraženih velikobugarskim idejama ne treba ni ignorisati. Ovo je vreme hibridnog ratovanja. I to na najvišem nivou.

Jasno je odakle dolazi inicijativa da se zatruju srpsko-bugarski odnosi. Da se napravi problem tamo gde ga nije bilo. Za početak, važno je da se na to „ne upecamo“. Tako nešto ne bi koristilo ni Srbima ni Bugarima.