HRVAT OTIŠAO DA RADI NA JADRANU, A ONA MU JE KRIVA ZA SVE: "Izluđivala me je konobarica Ceca iz Srbije..."

Hrvatska je godinama pružala očajne uslove sezonskim radnicima, pa su ove godine navrat-nanos jurili konobare, kuvare, čistače...koji će im pomoći da usluže turiste. Iako je u prvi mah delovalo da su se uslovi malo poboljšali kako bi lakše privukli radnike, izgleda da nije baš tako. O tome svedoči ispovest jednog momka iz Zagreba, koji je otišao u Poreč da zaradi tokom leta.

Kako je mladić rekao za 100posto.hr, u životu je radio svašta, pa je navikao na svakojake uslove. Ipak, na ono što ga je dočekalo u Poreču nije bio spreman.

"Dobio sam stipendiju Univerziteta u Zagrebu za bilateralnu razmenu studenta u Torontu. Ali, na tom univerzitetu tih 3.000 kuna mesečno nije dovoljno ni za smeštaj, pa sam iznajmio svoj auto drugaricama koje imaju bend preko celog leta za 1.000 evra. Otišao sam na more, imao sam dogovoreno da ću čuvati klince, i biti bejbisiter za dva vrlo živahna klinca. To je bilo svaki dan od 18 sati do kad treba, obično do 1 ujutro, dok im se roditelji ne vrate sa svirki. S obzirom na to da sam pre leta dugovao 2.000 evra, video sam da na ovaj način to neće ići. Zato sam biciklom išao od tog mesta izvan Poreča, gde sam čuvao klince, prema centru Poreča, ulazeći u apsolutno svaki poslovni objekat pitajući za posao. Autoperionice, konobe, kafići, restorani, hoteli, teretana, sve... Problem je što sam tražio posao koji mogu da radim do 17 sati, kako bih stigao do 18 sati da čuvam klince. Našao sam posao u Poreču, nekih 12 kilometara od ove lokacije", priča mladi student.

Kaže da je dogovor bio da radi dnevne smene koje počinju u 7 i traju do 17 sati svaki dan - bez odmora, bez pauze, osim dnevno pola sata ili manje za ručak. S obzirom da mu je novac bio potreban, pristao je.

"Radio sam za 5.000 kuna + napojnice, koje nisam smeo da uzmem, nego smo sve odvajali u zajedničku kasu pa bi gazda jednom nedeljno, kao, podelio kako god njemu paše. A to je značilo da sam za celu nedelju mogao da dobijem i samo 100 kuna. Delio je kako se njemu hoće. Ali dobro, imao sam misiju, odlučio sam da neću odustati osim ako se ne razbolim, i tako sam spavao u šatoru i po suncu bicikl vozio preko 20 kilometara dnevno. Posle bih trčao s klincima, a po noći sam obično slao mejlove i sređivao svu dokumentaciju za Kanadu. Spavao sam u proseku 4 sata dnevno, ako se dogodilo da imam 5 sati bio bih presrećan. Nisam se razboleo, što je i mene začudilo, ali, smršao sam, bio u super formi. Gazda je bio podnošljiv, ali neki od ekipe iz tog kafića su ljudsko dno, baš šljam", kaže mladić i dodaje da mu je u naročito gorkom sećanju ostalo mu nekoliko kolega s kojima je rad bio pakao.

"Konobarica Ceca iz Srbije, frustrirana baba koja lije otrov iz usta, zatim bivši zatvorenik, ma ono, neugodno iskustvo. Imali su besplatan smeštaj, gde sam i ja na kraju otišao nakon par meseci kad je završio posao s klincima", rekao je student i naglasio kako je takođe radio s divnim ljudima s kojima je i dalje u kontaktu. Čvrsto je odlučio da ovo iskustvo neće pamtiti po otrovnoj Ceci.

Tvrdi i da je dobio smeštaj nedostojan čoveka.

"Gazda me smestio u sobu bez vrata, bez prozora, kraj nekakvih salonitnih ploča po podu, bez ormara, bez parketa, pločica ili laminata, betonski pod pun građevinske prašine koja se diže čim napraviš neki pokret, zajednički tuš i toalet za ceo sprat. Svi novi ljudi koji su došli da radie kod njega pukli bi isti dan, ili za koji dan, i otišli. Ali, ja sam izdržao i taj mobing od luaka na poslu, i smeštaj iz pakla, i umor, ništa me nije zanimalo, međutim, kad bi me neko provocirao i namerno mi otežavao posao i život, a bilo je puno ljubomore kod ljudi koji ništa nisu postigli u životu, odgovarao bih samo "ja idem u Kanadu, a ti?" sa smeškom na licu", priča mladić i dodaje da podržava sve one koji ne dozvoljavaju da ih neko rabi i ponižava.

Smatra i da će propasti poslodavci koji širom Hrvatske traže robove, a ne radnike.

"Meni je baš drago što sam prošao to iskustvo jer sam najviše naučio o sebi. Kad god mi je bilo teško, kad god bih pomislio da dalje više ne mogu, makar psihički, setio bih se knjiga koje sam pročitao, istine preživelih logoraša iz ratova. Baš mi se svidela knjiga "Muškarci s ružičastim trokutom", zbog koje sam shvatio da čovek može svašta da proživi što je nama u našim lagodnim životima nepojmljivo. Ako je taj čovek preživeo sve što jeste, onda mene sigurno do pucanja neće naterati neka Ceca, zatvorenik, nepošteni gazda, loš smeštaj, umor ili malodušnost. Teška vremena su odlična životna lekcija", zaključuje student.