Simeunović: Rešenje za Kosovo postoji!
Profesor dr Dragan Simeunović je ekspert za konflikte uvažen u svetu i međunarodnim organizacijama.
Tanjug/Zoran Žestić
U razgovoru za „Alo!“ otkriva da bi model konsocijacije, odnosno takvog suživota balkanskih država u kojem na svim spornim područjima postoje sva apsolutna obostrana prava građana i ekonomskih aktivnosti, sem u pogledu povlačenja granica, bilo najbolje rešenje i za Kosovo i Metohiju i za sva krizna područja u regionu.
- Na taj način se da rešiti ne samo problem Kosova i Metohije već i Herceg-Bosne, Sandžaka, juga Srbije ili Republike Srpske, odnosno svakog potencijalno kriznog žarišta. Važno je stvoriti osećaj da takva područja dovoljno pripadaju obema stranama i tenzije će se smanjiti.
Kako vidite dešavanja u vezi s Kosovom i Metohijom posle rezolutnog stava Angele Merkel da od promene granica nema ništa?
- Velike sile slede svoje interese u spoljnoj politici, često i vekovima, a male zemlje to isto pokušavaju, ali samo ponekad u tome uspevaju. Stoga nije problem u tome što Nemačka ili neka druga velika sila imaju svoj spoljnopolitički interes, niti se može tražiti od nje da ga se odrekne jer ga imaju sve zemlje, već je problem u tome kad je taj interes suprotan našem, budući da smo mnogo manja i slabija zemlja. Uz to, ulazak Srbije u EU zavisi u velikoj meri upravo od Nemačke kao najuticajnije države u EU. Zato se očekuje da se ovakav stav kod nas prihvati kao obavezujući, iako to u velikoj meri smanjuje mogućnost da Srbija zadrži sever KiM.
Predsednik Vučić je rekao da će nakon ovoga proći mnogo vremena dok se ne nađe nekakvo rešenje. Da li verujete da je ono u ovoj situaciji uopšte moguće?
- Svako rešenje u balkanskim konfliktima i postkonfliktnim situacijama je bilo, a i danas je moguće samo uz učešće velikih sila u stvaranju i garantovanju realizacije tog rešenja. Budući da su velike sile sačekale da čuju naše ideje, pa onda počele da nam nabrajaju šta sve ne smemo, one onda, ako tako nastave, treba i da preuzmu ne samo odgovornost za neko polunatureno rešenje već i za izgubljeno vreme. Ne vidim zašto bi neko od balkanskih državnika koji se dogovaraju bio odgovoran ako se nametnuto rešenje pokaže kao neprikladno ili zakasnilo.
Britancima trn u oku naš odnos sa Rusijom
U saplitanju Srbije po pitanju KiM mnogi vide i prste stranih službi, pre svega Britanaca. Šta bi bio njihov interes u ovom trenutku?
- Što se tiče umešanosti stranih službi u naše i uopšte tuđe političke prilike, one zato, između ostalog, i postoje. Ne radi se tu samo o ofanzivnosti obaveštajnih službi velikih sila. Setimo se koliko nam je jada zadavala mala obaveštajna služba Albanije, da bi na kraju, evo, uveliko i uspela u svojim nakanama. Službe, pa ni tako moćne kao što je britanska, ne treba posmatrati kao neki samostalan osiljen činilac politike. One su uvek samo instrumenti svoje države. Što se tiče interesa Velike Britanije kad je reč o Sredozemlju i Balkanu, on je konstantan još od vremena kad je Rusija pokazala nameru da se spusti na topla mora, a naročito od početka 19. veka, kad su slabost Turske i propast Napoleona otvorili vrata Britaniji za širenje uticaja na ovim prostorima. Kako joj na putu da to ostvari stoji Rusija, Srbi joj zbog svoje vekovne okrenutosti Rusiji ne izgledaju kao prirodni saveznici, pa je našla druge.
Plašite li se da bi krah dijaloga u Briselu mogao dovesti do oružanih incidenata i sukoba na KiM i u regionu?
- Bez obzira na rezultate pregovora u Briselu, incidenti na KiM su uvek mogući jer je nemoguće udovoljiti svim političkim, a naročito ekstremističkim grupacijama. Ipak, veći sukobi se ne mogu očekivati i pored uzavrele političke retorike na Balkanu. Do većih sukoba može doći tek ako Albanci sa KiM stvore pravu armiju, što je, s obzirom na stav zapadnih sila, vrlo verovatno. Zato bi ta vojska, ako se stvori, morala biti strogo kontrolisana od SAD i EU, tačnije od NATO, da ne bi došlo do nekog novog teškog krvoprolića na Balkanu, jer albanski lideri od Tirane, Prištine i Skoplja, pa sve do Preševa ne kriju svoje teritorijalne apetite i spremnost da, ako treba, i silom stvaraju zajedničku državu.
Očigledno je da su pokrovitelji sa Zapada Albancima obećali brzo rešenje statusa takozvanog nezavisnog Kosova u UN i ubrzanje evroatlantskih integracija.
- To je razumljivo. Prvo, te zapadne zemlje su i ratovale na strani Albanaca sa KiM, a drugo, one su te koje se apsolutno pitaju o članstvu u NATO i u EU, a u velikoj meri i o ulasku neke zemlje u UN. To je moguće da se ne desi samo ako mi ne bismo to dali, a neko veliki, poput Rusije, i dalje nas u tome bude podržavao. Međutim, to ima svoju cenu izraženu u prijemu ili neprijemu Srbije u EU.
Kako vidite disonantne tonove između Tačija i ostalih kosovskih političara oko podele KiM?
- To je samo pokušaj Tačija da se prikaže međunarodnoj zajednici kao poslušniji, pri čemu ipak najviše vodi računa o svojim biračima, što pokazuje njegov zahtev da se jug Srbije priključi KiM.
Zapad ne želi osamostaljivanje Srpske
Bliže se izbori u BiH, da li očekujete da bi to mogla biti goruća tačka u regionu ove jeseni? Postoji li opasnost za stabilnost RS ukoliko strane službe uspeju da sruše Dodika?
- Ako bi se to dogodilo, to bi mogao biti početak kraja Republike Srpske, naročito ako bi neke zemlje pokazale svoje brutalno lice u sprovođenju svojih spoljnopolitičkih interesa. To nije nemoguće već iz razloga što nijednoj zapadnoj državi nije u interesu osamostaljivanje Republike Srpske, a Rusija, na koju Dodik računa, ne pokazuje spremnost na odlučnu vojnu podršku, a još manje na nekakvu vojnu akciju u korist Republike Srpske. Mada, sa Rusijom se nikad ne zna, tim pre što joj je Republika Srpska jedino stvarno političko uporište na Balkanu. Srbija joj je samo prijatelj, što nije isto.
Kod nas se protiv Vučićevog predloga za razgraničenje izjasnio deo opozicije i deo Srpske pravoslavne crkve. Bilo je i pretnji državnim udarom?
- Crkva i država su odavno razdvojene i uopšte mi nije jasno zašto bilo ko očekuje identično mišljenje. Njega naprosto nema, bilo ono skriveno ili ne. Polja politike i Crkve nisu ista. Crkva je više okrenuta duhovnim vrednostima, dok politika mora voditi računa i o „prizemnim“, ali važnim stvarima kao što su stanje u ekonomiji, međunarodni odnosi ili stepen zaposlenosti. Važno je da postoji prostor za iskreni dijalog kojim se stavovi daju približiti.
Što se tiče pretnji državnim udarom, istorija prevrata ne poznaje mnogo primera da je neki najavljeni državni udar uspeo. Pa nije to koncert neke muzičke grupe da se najavljuje.
Da li ste očekivali da Vučićevi kritičari ponude neki svoj plan za KiM, umesto što čekaju da on zbog tog pitanja izgubi vlast? Mislite li da je to korektno?
- Glavni problem Vučićevih kritičara nije izražen samo u malobrojnosti njihovih simpatizera već i u njihovoj neslozi. Teško da se može očekivati neko zajedničko rešenje takve opozicije u pogledu konačne sudbine KiM. Što se tiče korektnosti, retke su opozicione snage i u demokratskom svetu, a kamoli na još neprosvećenom Balkanu, koje se ponašaju korektno. Oni koji nas tome nastoje naučiti najčešće ni sami nisu još savladali tu lekciju. Zato mislim da nikakvu korektnost ne treba očekivati. Važno je samo da se ne pređe granica razuma.
Predsednik RS Milorad Dodik takođe se našao na strašnom udaru zbog podrške razgraničenju. Kako to komentarišete?
- Dodik je od samog početka između dve vatre. Biračko telo Republike Srpske je takvo da od vođe očekuje izrazito nacionalno držanje, i odmah da kažem da je isto takvo i biračko telo ostatka BiH, što je posledica nedavno okončanih oružanih međunacionalnih i međuverskih sukoba. Sa druge strane, međunarodna zajednica, sa izuzetkom Rusije, ne može biti oduševljena Dodikovim idejama o osamostaljivanju Republike Srpske jer Zapad teži njenom ukidanju i svođenju na čisto geografski pojam. Stoga je kritika toliko mnogo, a pohvala malo. Dodiku je ipak kao iskusnom političaru najvažnije da ima podršku većine birača i zato on neće stati sa svojom retorikom, ma koliko snažni napadi na njega bili.