Predsednik Vučić dirnuo u zabranjenu temu, u osinje gnezdo! Isplivala istina

Sada su isplivali i dokazi o povezanosti prvog hrvatskog pesnika Nazora i Pavelića

Aleksandar Vučić
Aleksandar Vučić, Foto: Tanjug

Izgleda da je predsednik Vučić danas dodirnuo u zabranjenu temu, u osinje gnezdo, jer kvazielita ne želi istinu i stidi se svoje srpske istorije.

- Beograd je kosmopolitski grad i takav grad čuvaće Sarajevsku ulicu, ili Vladimira Nazora u imenu neke škole, ali ne sme i neće da zaboravi svoje, Živojina Mišića, vojvodu Putnika, Petra Bojovića i druge, i toga se neće stideti - istakao je danas predsednik Aleksandar Vučić, povodom "bure" koja se u javnosti podigla nakon najave o promeni imena ulica nazvanim po toponimima bivše Jugoslavije.

Kako je rekao, u Beogradu se dve-tri škole zovu po vojvodi Živojinu Mišiću, a čak šest po Vladimiru Nazoru.

- Kako je moguće da je Nazor našu zemlju zadužio više nego Mišić? Da mogu iz kože bi iskočio - rekao je Vučić i dodao da bi voleo da greši u podacima.

Čuveni pesnik Vladimir Nazor pre partizana bio je opčinjen Pavelićem. Ante Pavelić je jedan od osnivača i vođa nacističko/fašističkog ustaškog pokreta i ratni zločinac. Posle okupacije Jugoslavije, nacistički okupator postavlja ga na čelo marionetske Nezavisne Države Hrvatske, sa titulom poglavnika.

Sada su isplivali i dokazi o povezanosti prvog hrvatskog pesnika Nazora i Pavelića. Vladimir Nazor mu je čak napisao i pesmu.

Nazor napisao odu Paveliću
Nazor napisao odu Paveliću, Foto: Privatna arhiva

Tekst u kom je svedočenje Nazorove sestre koja tvrdi da su partizani na silu oteli njenog brata, a koji je objavljen u nekoliko hrvatskih medija, prenosimo u celosti:

Tokom tih nedelja više puta sam dolazio kod mons. Ritig, koji bi me uvek toplo primio. Redovno sam dolazio kod njega u zakristiju crkve sv. Marko posle njegove mise koju je tamo služio svakog dana u 9 sati. Potom bi me odveo u svoj stan i držao me za doručkom i razgovarali smo.

Nakon prvog susreta sa mons. Istog dana otišao sam s Rittigom kod Nazorove sestre Irme, koja me je toplo primila kad je čula da dolazim po preporuci mons. Ritig. Uvela me u stan i ljubazno mi ponudila mesto. Predao sam joj paket. Tokom razgovora citirao sam govor njenom bratu. Bilo je po njenom ukusu, pa je dugo razgovarala, od njegovog odlaska u partizane do njegove smrti. Ostao sam s njom više od sat i po. Kad sam spomenuo da je moja porodica iz Poljica, a Nazorovi preci odatle, to je dodatno doprinelo srdačnom razgovoru gospođe Irme. I ona mi je spontano počela govoriti kako je to što je njen brat išao u partizane. Citiram iz sećanja njene reči, koje su duboko utisnute u moje sećanje, pa sam ih upamtio do danas.

"Dragi moj Mihanoviću, ovako je bilo za tebe", gospođa Irma je započela svoje opsežno pripovijedanje. „Već jeseni 1942. Godine tajni partizanski kolaboracionisti iz Zagreba došli su da razgovaraju sa mojim bratom i nagovorili ga da se pridruži partizanima. To su bili Ivan Goran Kovačić i Ivo Marinković. Moj brat nije mogao odlučiti. Nekada sam prisluškivao njihove razgovore kada su se vrata sobe zatvorila, pa sam čuo da ga ucenjuju. Prijetili su mu da će nam, kada dođu na vlast, oduzeti kuće. Imali smo dve kuće, jednu u kojoj živim i drugu koju smo iznajmili. Branio se i odupirao se da će on ići kad jedva hoda, da će čak i drugi nositi tekstove u štampariji itd. I stisnuo bi me u grudi kad sam mislio da može otići. Nikad nije skuvao jaje, cijela porodica se brinula o njemu, svi smo se brinuli o njemu, a sada bi trebao ići u šumu gde se ne bi mogao nositi. A tada mu je bilo 66 godina! Tada je optužen da je primio državnu nagradu od Pavelića u Hrvatskom Antunovu 13. juna 1942. Zbog te nagrade Marinković ga je ucenjivao: kako će to opravdati kada dođu u Zagreb. To može biti opasan zločin za njega kada dođu na vlast, itd. Ali moj brat nije mogao da odluči. U tim nedeljama izgubio je čak 17 kilograma u svojim unutraš

Tada je opet došao Marin Marinković, ali ovaj put sam. Bilo je 29. decembra 1942 ujutro. Pripremao sam ručak. Nije se dugo zadržao, ali rekao je mom bratu da im se čini da ih prate, da ih ustaški špijuni proganjaju, da ovde nisu bezbedni, pa je bilo bolje da odemo negde van stana na sigurnije mesto da bi mogli razgovarati, da auto čeka dole. sjediti u gostionici i razgovarati.

Moj Mihanović, nesvesni ničega, moj brat je uzeo samo zimski kaput, kapu i šal, nije me ni pozdravio ni poljubio, kao što bi to uvek činio kad negde izađe iz stana! Bio je uveren da će se uskoro vratiti, baš kao što sam i mislio da će se vratiti, normalno, na ručak. Da je odlučio da ode, sigurno bi mi to rekao, jer od mene nije ništa skrivao. A kad je tamo, ne vraća se. Vrijeme ručka prolazi, a njega još nije. Bila sam jako zabrinuta i nisam znala šta da radim. Zamka je, međutim, dobro napravljena. Ispred kuće je čekao automobil koji se moj brat naivno ubacio, nesvesni šta će se dogoditi.

Čitavo popodne bio sam u velikoj neizvesnosti šta se dogodilo sa mojim bratom. Kad te večeri, komšija je došao gore i rekao mi: Znate li šta se dogodilo s vašim bratom? Evo, radio izveštava da su ga partizani kidnapovali i odveli kod njih ... umalo sam se onesvestio! Bila sam šokirana, kao da me je neko ubo u srce. Da mi je rekao da odem, pripremio bih mu odjeću i druge potrepštine. Tek nakon dvadeset dana uspeo sam mu poslati paket veša. Međutim, taj paket je ukraden od njega i on je dobio samo četvrtinu onoga što sam poslao - kao što mi je rekao mnogo kasnije. Otišao je na prevaru. Poslije sam mu slao pakete preko Marinkovića i povremeno me uveravao porukama da se ne moram brinuti ni o čemu, da je siguran, da se Tito brine o njemu, itd. ' Ovim riječima gospođa Irma je opisala Nazorov "odlazak", odnosno njegovu otmicu.

Marinkovića su otkrili, uhapsili i gađali vrlo brzo posle Nazorove otmice od strane vlasti NDH. Kad su 1945. došli na vlast, partizani su ga proglasili 'nacionalnim herojem' ".

Komentarišući Nazorov prisilni odlazak u partizane, odnosno njegovu otmicu, dr Mihanović kaže: „Naravno, partizanskim komunistima je trebalo jedno takvo ime za njihov pokret da bi stekli simpatije naroda. Pored toga, 1942. partizanski pokret i sami partizani još nisu bili ono što će kasnije postati, kad su dodatno ojačali represivni sistem, pokazali svoje pravo lice i pravu prirodu svojih tzv. oslobodilačkog pokreta, a posebno kada su silom preuzeli vlast 1945. godine.

Povezane vesti

  • Korisnik: Марко
    31/07/2020 - 18:09
    Priča da je Nazor kidnapovan od strane partizana je izašla iz ustaške propagandne kuhinje. Oni su takođe pokušali da proture vest da je Nazor streljan 1944., a Nazorova sestra nije lično prisustvovala njegovom kidnapovanju, već je za to čula od Nazorove komšinice, koja je, sa druge strane, za to čula slušajući ustaški radio program. A čovek koji je revitalizovao tu laž o kidnapovanju (Mihanović) je istaknuti član HDZa. Strašno je što predsednik republike SRBIJE širi ustašku propagandu
  • Korisnik: sara
    31/07/2020 - 14:03
    I Krleža i Nazora, sve treba menjati za zaslužna srpska imena, ili zaslužna svetska imena!!!!.
  • Korisnik: Ceca
    31/07/2020 - 11:29
    Verujem u ovu priču o Nazoru jer je istina da su ustaški pokret podržavali svi vidjeniji ljudi u Hrvatskoj. Partizanima su se okrenuli najviše Dalmatinci jer su bili siromašniji sloj društva,uglavnom pripadnici radničke klase.
  • Korisnik: Ilac
    30/07/2020 - 21:21
    Miroslav Krleža je ceo rat proveo u Zagrebu pod zaštitom Mile Budaka, a posle rata je bez kucanja ulazio kod "Maršala", pametnom dosta
  • Korisnik: 5
    30/07/2020 - 19:10
    NAPRED VUČKO ,GAZI BAGRU USTAŠKU
UČITAJ JOŠ KOMENTARA

                            

Najčitanije - Alo.rs

Najnovije - Alo.rs

Vip - Alo.rs

Galerije

Najbolji video klipovi