Patološka mržnja prema Vučiću od strane onih koji su ovu zemlju doveli do propasti!

Ta njihova bolest napreduje ubrzanim tempom i ima sve izraženije manifestne oblike, naročito stoga što stvarnost demantuje sve njihove bljuvotine, sve njihove laži i izmišljotine – jer Srbija, nad kojom bdi i koju svojom vizijom i mudrušću vodi Aleksandar Vučić, svakodnevno beleži napredak na svim poljima – od uspešne, odlično organizovane borbe protiv pandemije, do očuvanja i napretka ekonomije, od brige o osetljivim i ugrošenim društvenim grupama, do jačanja odbrambene moći zemlje, od očuvanja postojećih i otvaranja novih radnih mesta, do stotine kilometara izgrađenih autoputeva koji premrežavaju Srbiju i povezuju je sa svetom, od unisonog međunarodnog uvažavanja i javnih pohvala i priznanja za sve što Srbija i njeno rukovodstvo preduzimaju u ovom teškom vremenu, do liderske uloge Srbije u regionu, pa i šire, po mnogim pitanjima...

Zlo, zavist, zloba i mržnja koja ima patološki oblik i koja se sa predsednika Vučića prelila, nažalost i na sramotu onih koji je svakodnevno emaniraju, i na njegovu porodicu, a u svojoj poremećenoj bestijalnosti naročito usmerila na njegovu decu – jedini je program onih koji su, kao bivši režim, ovu zemlju bili doveli na ivicu propasti, kako ekonomske tako i sveukupne, onih koji su, kradući od građana Srbije – bivali sve bogatiji, osioniji, bahatiji, taštiji i umišljeniji, iako su, zapravo, bili nesposobni, alavi, korumpirani, neradnici i lenštine, varalice i secikese, maroderi, klimoglavci i ljigavci pred moćnima, a surovi i drčni prema svom narodu.

Vrhunac licemerja je kada ti i takvi, lažni, samozvani i sujetni „lideri“ i „liderčići“, beskičmenjaci i ponizni ispunjavači svih i svačijih naloga, naročito onih koji su proizvodili i proizvode i danas nemerljivu štetu srpskim nacionalnim i državnim interesima – krenu da govore o hrabrosti, ili o nekakvom, samo u njihovim glavama postojećem, „Vučićevom kukavičluku“ – iako je upravo Aleksandar Vučić nebrojano puta dokazao, u praksi pokazao, kako zaista izgleda dostojanstvena, hrabra i, istovremeno, mudra i državnička, borba za Srbiju i njene interese, iako je upravo on Srbiji vratio međunarodno poštovanje i ugled – za koji se taj bašibozluk, taj bivši, tajkunsko-mafijaško-sitnosoptvenički režim, bio pobrinuo da ga svede na nulu, spreman jedino da pljačka sopstvene građane i da Srbiju budzašto rasproda.

Naš narod, naš hrabar, pošten, čestit i plemenit narod, ima jednu izreku, za koju mislim da u najboljem oslikava ono što ta skupina lažnih intelektualaca i kobajagi elite zapravo jeste: „Lopov udari u kletvu, a kurva u plač“ – i, stoga, samo vi, „heroji“, koji ste vrlo skloni da „hrabro“ napadnete i bijete žene – nemojte nikom da pričate ništa o hrabrosti. Samo to nemojte, jer – ako je i od vas – lišenih obraza i osećaja časti i spremnih na sve zarad sopstvenih džepova – ipak, mnogo je. Znam da vas nije sramota, vi ne umete da se stidite, ali pokušajte bar da bolest držite pod kontrolom – redovno uzimajte lekove i ne preskačite termine terapije.