OTKRIVENO ŠTA SAD ŽELI OD ŠIPTARA Pukla ljubav između Amerike i NATO zbog Kosova, ovo je pozadina priče

Na pitanje da li je uobičajeno da po ovako važnim pitanjima iz SAD i NATO-a stižu disonantni tonovi, Predrag Rajić iz Centra za društvenu stabilnost za Sputnjik kaže da nije uobičajeno da se poruke Alijanse razliku od stavova SAD, ali da ipak treba imati u vidu činjenicu da je Jens Stoltenberg generalni sekretar NATO-a i da samim tim predstavlja sve države članice Alijanse.

On dodaje da u tom smislu, a kako smo mogli da pročitamo i u ozbiljnim zapadnim listovima, nakon poslednjeg sastanka ministarskog saveta država članica NATO-a bilo je disonantnih tonova kada je u pitanju formiranje takozvane vojske Kosova. Odnosno, nisu sve države članice bile jednoglasne u toj oceni.

„Zapravo, bilo je više onih koje takvo formiranje nisu podržale i tu razlikujemo tri kategorije država. U prvu spadaju one koje ne priznaju nezavisnost Kosova i za njih je nedopustivo formiranje takozvane vojske Kosova jer se drže međunarodnog prava i legalističkih okvira, a sa druge strane postoje države koje priznaju nezavisnost Kosova, ali su smatrale da je formiranje te takozvane vojske ipak preuranjeno. Na kraju, tu je kategorija država kao što je SAD, koje podržavaju nezavisnost i stoje iza formiranja vojske Kosova“, objašnjava Rajić.

Stoltenberg je, kaže Rajić, mogao da izda saopštenje nešto drugačijeg tona i dodaje da veruje da je lični stav generalnog sekretara NATO-a apsolutno protivljenje formiranju takozvane vojske Kosova.

„On je kao iskusan diplomata, ranije državnik, a sada činovnik na jako visokoj poziciji, svestan kakvu to nestabilnost donosi ovom regionu i uspeva da sagleda širu sliku. On nema dakle neki lični odnos ili neki lični interes koji bi možda gurao drugu stranu da zanemari opštu sliku u ovom regionu i takav stav Stoltenberga treba sa naše strane pozdraviti“, napominje Rajić.

Ovo je, napominje sagovornik Sputnjika, već drugi put da je generalni sekretar Alijanse na strani Srbije, što je poslednjih godina bilo nezamislivo i govori o nešto drugačijim odnosima koje imamo sa formalnim rukovodstvom NATO-a u odnosu na višegodišnji period nakon agresije na SR Jugoslaviju.

„To je, pre svega, posledica naše diplomatske ofanzive, ali sa druge strane treba biti svestan da Stoltenberg lično ne može mnogo toga da promeni. On je kao generalni sekretar NATO-a zapravo samo prvi činovnik tog saveza i najviše što može da uradi jeste da izda takvo saopštenje. Ne možemo se dakle nadati da će NATO zauzeti neki stav koji bi nama išao u prilog kada je u pitanju vojska Kosova, niti da će postupiti po rezoluciji Saveta bezbednosti 1244 i razoružati tu vojsku, što bi oni inače morali da urade shodno toj rezoluciji. To se sigurno neće desiti“, kategoričan je Rajić.

Zato, kako kaže, disonantni tonovi između SAD i NATO-a po ovom pitanju nemaju neki širi geopolitički kontekst, iako bi to tako moglo da se tumači, s obzirom na zategnute odnose evropskih saveznica i SAD od dolaska Trampa na vlast. Ovde je, smatra Rajić, nešto drugo po sredi.

„U formiranju vojske Kosova Tramp i njegova administracija nisu imali neku ozbiljniju ulogu. U Americi naime postoje četiri stuba politike kada se formira spoljnopolitički stav SAD, odnosno mora doći do konsenzusa četiri ključna subjekta — Bele kuće, Stejt departmenta, Kongresa i Pentagona. Ko je pažljivije pratio američku scenu, mogao je da zaključi da ova četiri subjekta, kada je u pitanju formiranje takozvane vojske Kosova, nisu od početka imala kristalno jasan stav i da je bilo malo disonantnijih tonova unutar samog Vašingtona. Međutim, pobedila je neka inercija, pre svega u Pentagonu i nije bilo ozbiljnijeg otpora unutar Stejt departmenta“, primećuje Rajić.

U Kongresu je, kaže, došlo do izbora, pa se više niko nije bavio niti Srbijom niti bilo kojim drugim delom sveta, pa on nije mogao da se dublje uključi u ovu situaciju i zato sada imamo svršen čin.

Administracija predsednika Trampa, napominje Rajić, bavila se drugim poslovima jer je njima Daleki istok mnogo interesantniji, a ovo pitanje su prepustili Pentagonu i Stejt departmentu.

„Pentagon je, dakle, imao jednu inerciju gde su smatrali kako treba formirati vojsku Kosova. To je za vojno-proizvodni kompleks SAD, odnosno njihovu namensku industriju, ipak značajna vest, jer će oni biti glavni snabdevači te takozvane vojske na Kosovu. Dakle, to pitanje se posmatralo striktno kroz jedan partikularni interes, bez sagledavanja šire slike. Ako je u Stejt departmentu i bilo nekih otpora i disonantnih tonova, oni su prosto zamrli i to telo je naposletku, na našu žalost, ipak podržao formiranje vojske Kosova“, ukazuje Rajić.

Druge institucije SAD su, zaključuje Rajić, dovedene pred svršen čin i sada samo mogu da realizuju stavove Senata i izdaju šablonska saopštenja u smislu podrške Albancima na Kosovu i Metohiji.