Zašto je Vučić dežurni krivac?!

U lik predratnog žandara uživeli su se mnogi iz vlasti, cela opozicija, ali i mnogi iz sveta, uglavnom iz Evropske unije. Reč je o onom stvarnom ili izmišljenom žandaru koji, kad god ima problem sa komšijom oko međe ili uhvati švalera sa svojom ženom, on ga udari kundakom, vičući: “Kome ti psuješ kralja, majku ti seljačku?!”

Postalo je sasvim normalno da ko god se nađe u nevolji, uvhaćen u krađi, prevari, plagijatu, bilo čemu nečasnom i nezakonitom, on se seti Vučića. Vučić je uvek krivac i za jedne i za druge, on je konačni razlog i glavno opravdanje za svaki marifetluk, bez obzira da li ga čine ljudi iz vlasti ili iz opozicije. U tome su jedinstveni.

Krivac je u očima levičara jer je preterao sa kapitalizmom, tržišnom ekonomijom, što je okrenut Zapadu, a krivac je naravno i kod desničara, jer “prodaje” Kosovo, ne štiti Crkvu i njene svetinje, ne štiti Srbe van Srbije… Liberalima je krivac zato što previše državnog novca sipa u socijalu, infrastrukturu i vitalne kompanije, pro-Evropljanima zato što posluje sa Rusima i Kinezima, a rusofilima je kriv zato što putuje u Vašington ili što pregovara sa Briselom… I u tome su svi jedinstveni.

Vučićeva krivica za sve i svašta ne zadržava se samo u granicama Srbije. Za evropske medije i političare bio je kriv kada je zbog epidemije uvedeno vanredno stanje, jer se time ograničavaju neke građanske slobode. Za razliku, valjda, od Italije i Španije gde nedeljama nije smelo da se izlazi iz kuća, ili Hrvatske, u kojoj je bilo zabranjeno napuštati svoj grad. Kada su mere ublažene, Vučić je bio kriv što raste broj zaraženih, a onda je opet bio kriv što “crne” brojke opadaju jer država “štimuje” podatke o obolelim i preminulim.

Da ne bi ostalo samo na novinskim pričama i izjavama političara i da stvari postanu zvanične, pobrinula se Evropska komisija koja u svom godišnjem Izveštaju o napretku Srbije donosi čitav spisak Vučićevih krivica. Mere protiv COVID-a su u vrhu liste Vučićevih “nepočinstava”, pa se dosta govori upravo o “restriktivnosti” mera, na šta su upozorile – “mnoge domaće i međunarodne organizacije”!? Koje su to organizacije? Po kojim kriterijumima su utvrdile da su srpske mere protiv zaraze bile rigoroznije od, recimo, italijanskih, španskih ili hrvatskih? Koji je to zajednički evropski standard kojeg se trebalo pridržavati pri izbijanju epidemije, pa ga je Srbija prekršila. Nema takvog standarda, bilo je samo sveopšteg zatvaranja granica kod svih članica EU i za ljude i za robu.

Vučić je naročito bio kriv zato što je na početku pandemije imao “pro-kinesku i EU-skeptičnu retoriku”, čime je označen “porast saradnje sa Kinom”, kaže Evropska komisija. Iako Vučića ne oslovljava imenom i prezimenom (možda zbog nesigurnosti u ono što pišu), već kao “visoko rangiranog državnog zvaničnika”, evropska vlada ne beleži da je u momentu dolaska prvog tovara medicinske pomoći iz Kine, EU kršila principe otvorenih granica i slobodne trgovine, kao svoje temeljne vrednosti, tako što je zabranjivala izvoz medicinskog materijala van svojih granica. Komisija ne beleži ni to da su i Vučić i Ana Brnabić dočekivali brojne avio-konvoje evropske pomoći, zahvaljujući na tome izrazitom pro-evropskom retorikom, pa čak i da su iz Beograda odlazili avioni puni pomoći u samu EU, u Italiju na primer.

I korupcija u Srbiji je na listi Vučićevih krivica, štaviše to je jedna od većih. Vučić je i sam prihvatio kritiku, rekao je da je borba protiv nje do sada bila nedovoljno snažna (“nismo tukli korupciju u glavu”), ali ponovo ostaje pitanje po kojim merilima i na osnovu kojih podataka i izvora EU tretira Srbiju kao više korumpiranu od nekih sopstvenih članica. Ovih dana, na primer, Evropski parlament donosi rezoluciju kojom kritikuje Bugarsku, njenu vladu i premijera Bojka Borisova lično zbog raširene korupcije u toj zemlji, ali na toj osudi se sve i završava. Nema nikakve kazne, niti sličnih mera kojom bi ovako teške reči bile sprovedene u delo, zasigurno zbog toga što nije reč o kandidatu poput Srbije, već o punopravnoj i ravnopravnoj članici Evropske unije, gde korupcija, valjda, nije baš toliko opasna.

Naročitu političku krivicu Vučić ima zbog junskih izbora i to iz nekoliko razloga. Najpre, kriv je zbog bojkota, u kojem je učestvovao – “veliki broj”, odnosno, “većina” opozicije!? O kakvoj veličini govori Evropska komisija i na osnovu čega to tvrdi, kada snaga “bojkotaških” partija do sada nijednom nije proverena na izborima? Na osnovu čega smatra da ponuda pred biračima nije bila dovoljna, kada je na glasačkom listiću, od 20 lista, njih 14 bilo opozicionih i to od ultra-Evropljana, do krajnjih desničara? Ako odziv od 49 osto u Srbiji (u uslovima pandemije) nije bio dovoljan za tanana evropska merila demokratije, kako je mogao da bude dovoljan odziv od 21,6 odsto na prošlogodišnjim lokalnim izborima u Albaniji, koje je EU prihvatila? Ludilo ide dotle da Vučiću EU birokrate spočitavaju da je podrška od preko 60% koju uživa u narodu zapravo nepristojna u savremenom demokratskom društvu. Valjda on treba da zamoli gradjane Srbije da malo manje glasaju za njega i stranku koju vodi?!

Ako je Vučić kriv (a jeste, prema merilima Evropske komisije) što je učestvovao u predizbornoj kampanji, onda te krivice nema za Emanuela Makrona, koji je u junu vodio svoju partiju i učestvovao u kampanji za lokalne izbore, mada je na njima prilično loše prošao. Nema krivice ni za Borisa Džonsona, iako je sa mesta premijera vodio svoje konzervativce na poslednjim izborima u Britaniji…

(autor je završio post-doktorske programe na London School of Economics and Political Sciences (LSE), kurs “Business, International Relations and the Political Economy” (2018), Yale University (Yale School of Management): “Accelerated Management Programme” (2019), Oxford University: "Executive Leadership Programme" (2020)