Ljudi su zaboravili šta je Milo uradio Slobi Miloševiću, a toliko je zlo da boli!

Crnogorski biznismen za kojim je raspisana poternica bio je žirant predsedniku Crne Gore 2007. godine, za kredit koji je Đukanović dobio u Londonu i preko koga je kasnije legalizovao svoj prvi milion.

Đukanović i predstavnici crnogorskih institucija krili su da je garancija za taj kredit dobijena od Kneževica.

 

Sistemske posledice optužbi u slučaju “Koverta“ dovode u pitanje zakonitost finasiranja jednog političkog subjekta i dodatno problematizuju legitimitet parlamentarnih izbora održanih 2016. godine.

Međutim, ovo nije ništa neobično imajući u vidu da su Milovu vladavinu obeležile mnoge kriminalne afere, napadi na novinare, veliko obogaćivanje njega i njegovih ljudi, kao i neblagonaklon stav prema Srbiji.

Đukanović je na vladajućim mestima čak 31 godinu, ali njegov odnos prema onima koji su ga podržavali u vlasti se često menjao.

Tako je samo tri godine nakon što je postao premijer počeo da menja svoj odnos prema Slobodanu Miloševiću, koji se odrazio i na odnose u njegovoj Demokratskoj partiji socijalista. Već 1997. otvoreno je bio okrenut protiv tadašnjeg vođe Srbije pa je čak u jednom intervjuu rekao da je Miloševićeva politička filozofija zastarela i da je okružen korumpiranim pomoćnicima.

 

Iako je podrška Miloševića bila jedna od ključnih da bi Đukanović uopšte postao premijer Crne Gore, to mu nije smetalo da napadne Slobu a nakon ovog intervjua došlo je i do cepanja DPS-a, pa je iz nje izašao Momir Bulatović koji je osnovao Socijalističku narodnu partiju.

Đukanović je na ovaj način počeo da učvršćuje svoju vlast u Crnoj Gori. Otprilike tada počinje i njegova nacionalistička retorika u kojoj se predstavljao kao neko ko čuva interese Crne Gore, a u često je rukovodstvo iz Srbije apostrofirao kao najveći problem u toj zamisli.

Zato već 2000. godine DPS bojkotuje tadašnje savezne izbore i tada već otvoreno priča o tome da Crna Gora treba da se osamostali. Dve godine kasnije potpisuje Beogradski sporazum o osnivanju Državne zajednice Srbije i Crne Gore, koji je bio oročen na tri godine da bi 2006. raspisao referendum za konačno ocepljenje Crne Gore, gde je njegov Blok za nezavisnu Crnu Goru dobio podršku 55 odsto građana.

Na krilima crnogorskog nacionalizma, Đukanovićeva vlast se neverovatno učvrstila i on maltene postaje neprikosnoveni vladar Crne Gore.