Imam tremu, u februaru dobijamo sina, ne mogu da se ne zapitam da li ću biti dobar otac...

Građanima Srbije želim da godina u koju smo ušli bude mirna i da imaju harmoniju oko sebe da bi mogli da se posvete onim stvarima koje su im važne u životu i koje ih čine srećnim.

Ovo je potpredsednik Vlade i ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović, u božićnom intervjuu poručio građanima Srbije. Govorio je o izborima, Kosovu, protestima, ali i odnosima unutar SNS i mogućim promenama.

 

Na pitanje kako Stefanovići obeležavaju Badnje veče i Božić odgovorio je:

- Tradicionalno i u krugu porodice. Te dane uglavnom provodimo kod mog dede, odnosno Nininog pradede. On je i mene učio svim običajima.

Ko se najviše raduje?

- Uvek deca, sin mog brata i moja ćerka. Najviše se obraduju poklonima koje im deda pripremi i samoj tradicionalnoj prazničnoj atmosferi.

Koliko poštujete običaje, lomite li česnicu?

- To je kod dede neizostavno. Svi se potajno nadaju da će pronaći novčić, ali uvek se potrudimo da on završi kod dece.

U februaru stiže beba, da li ste spremni?

- To je jedina stvar zbog koje u životu imam tremu. Zvuči smešno što mi muškarci imamo tremu, jer je žena ta koja se muči, nosi dete devet meseci, ona treba da rodi, ali tako je. I, naravno, iako čekam drugo dete, ne mogu da se ne zapitam da li ću biti dobar otac, da li ću moći da odgovorim tom izazovu.

Radite odgovoran posao, koliko imate vremena za porodicu?

- Veoma malo. Supruzi sam rekao: „Dok radim ovaj posao, nerealno je da ću imati mnogo vremena“. Iskreno ću reći, imao sam i određene dileme i pitao sam se da li je trenutak za drugo dete, jer smatram da je nepošteno da moja žena bude nosilac svih aktivnosti, a da se ja lagodno izvučem. Da budem „supertata“ koji je tu nekoliko sati dnevno i poneki dan vikendom... Ali kad me je ona uverila da to želi i kad je Nina rekla: „A zašto svi u vrtiću imaju brata ili sestru, samo ja nemam“, bilo mi je jasno da je supruga u pravu.

Ko će smisliti ime?

- To je zajednički poduhvat. Imamo već dva ili tri koja su u užem krugu, Nina ima jedno ime koje joj je favorit, a i meni se isto to sviđa.

Već neko vreme se šuška o izborima, a čak je i predsednik Aleksandar Vučić nagovestio tu mogućnost.

- U najmanju ruku imamo jednu neobičnu situaciju. Opozicija, koja je do pre samo šest godina bila vlast i već imala priliku da pokaže šta zna i pokazala šta zna - počev od toga da je zatvorila hiljade preduzeća i ostavila 400.000 ljudi bez posla, uništila zemlju, oslabila dinar, dozvolila da toliko zemalja prizna nezavisnost takozvane države Kosovo - hoće da se vrati na vlast. I oni sada organizuju proteste. Uobičajen zahtev, ukoliko ste opozicija i protestujete, jeste održavanje izbora da biste pokazali da ima alternativa vlasti i da biste vi nešto bolje radili. Međutim, ne. Od njih, osim „Vučiću, pederu“ i ostalih uvreda, dosad nismo čuli ništa, ni šta bi bio novi program, niti najmanju ideju kako da građani Srbije žive bolje.

 

Neki od njih su bili vlast. Slogan dela opozicije je „Da ovi odu, a da se oni ne vrate“.

- Skoro svi su bili na vlasti. Zato su i transparent sa sloganom koji pominjete vrlo brzo sklonili iz prvih redova protesta. Organizatori protesta su Đilas, Jeremić, Obradović, a i ljudi koje su isturili kao formalne organizatore pripadaju njihovim strankama ili su im vrlo bliski. I jedino znaju da bi da se vrate na vlast i u fotelje, a da pritom neće na izbore.

Ko je od njih rekao da neće na izbore?

- Pričaju da hoće na izbore sve dok ne pomenete izbore. Čim ih pomenete, odjednom se predomisle. Kada im Vučić kaže: „Dobro, ima vas toliko, imate većinu, idemo onda na izbore“, oni odgovore: „E, mi nećemo sad na izbore.“

Možete li vi da nam kažete da li će biti izbora?

- Ne mogu sada sa sigurnošću da kažem da li će 2019. biti izbora. Mi od izbora ne bežimo, vredno radimo i uvek smo spremni da proverimo volju naroda. Kao što sam već rekao, neke političke opcije očigledno nisu spremne na to da narod loše oceni njihov rad i zato unapred proglašavaju neregularnim sve gde ne mogu da pobede, a regularnim sve gde misle da mogu da pobede. Tako dele i narod, na njihov i na neki drugi narod koji bi trebalo pohapsiti, streljati i vešati. I takve podele su ozbiljan problem za društvo. Ljudi moraju da shvate da situacija nikada nije crno-bela, osim možda u Partizanu. Svi moraju da shvate da uvek postoje ljudi koji misle drugačije od vas i moraju to da poštuju. Takođe, ne smete sebe da ubedite ni da je vaš krug od 50, 100 ili 5.000 istomišljenika dovoljan da kažete: „E, ovo je javno mnjenje Srbije.“