General Stevanović otkriva zašto je potpisao Kumanovski sporazum: Vojska i policija tuguju, a narod slavi, u Prištini rafali...

Policijski general Obrad Stevanović govori o poslednjim danima agresije NATO-a na SRJ, potpisivanju Kumanovskog sporazuma i prvim danima povlačenja našeg državnog aparata sa Kosova i Metohije i dolaska Civilne i vojne misije UN u južnu srpsku pokrajinu.

Kako se bližio kraju rata, postalo je jasno da Srbija nema nijednog saveznika. Nema Rusije, nema Kine, a s druge strane, vojni kapaciteti su nam na nuli, vojna industrija je praktično srušena. Zaključeno da u nekom trenutku neće imati municije i razmišljalo se o izlaznoj strategiji, ali nema s kime o tome da ozbiljno priča.

S druge strane mnoge članice NATO-a se kolebaju oko daljeg učešća, jer im se nije ostvarila namera da sa Srbijom završe za dva-tri dana. Istina, planira se kopnena operacija, ali je vrlo neizvesna. Kažu da bi bilo realno do novembra, ali taj mesec je nepovoljan zbog planina, američki generali se jako plaše zime i čini se da je svima stalo do nekog dogovora. Ubrzo se nalaze ljudi koji bi trebalo da budu prihvatljivi za obe strane, prvi među njima Černomirdin. Takođe, jasno je da Rusija ne može da nam isporuči ni motore za "migove” jer traže novac, a kad ga obezbedimo, kažu nam da ipak ne mogu da prelete preko Mađarske i Rumunije.

Ali, ono što je najneverovatnije – sve vreme agresije američki generali sede u Ministarstvu odbrane Rusije u Moskvi. Dakle, potpuno kontrolišu Moskvu. Potom dolazi dokument Ahtisari-Černomirdin, oni ga 2. juna donose kod Miloševića, vrše pritisak na njega raznim formulacijama. Kad su savezna vlada i skupština prihvatile taj dokument, general Stevanović je obavešten da se sprema i da će predstavljati Srbiju u zaključenju sporazuma.

Brzo shvatate da će to biti istorijski dokument, ali ne znate da li će biti ocenjen kao kapitulacija ili kao mir. Odmah se počelo s pripremama. Sa saradnicima su skicirana dva uslova: da NATO prestane s napadima po zaključenju sporazuma, kao i da se SRJ mora garantovati državni suverenitet. Nakon prvih razgovora, šireni su ti uslovi i dodat jedan koji će se kasnije ispostaviti važnim: da sporazum ne sme da bude zaključen s NATO-om, već s organizacijom pod okriljem UN, a to je Kfor. Pregovori traju dan, dva, tri, mi smo uporni u zahtevima, oni se konsultuju posle svakog našeg zahteva. Ne slažemo se oko nekoliko stvari, vremenom se približavamo, pravimo nekakav kompromis. Popuštaju oni, popuštamo mi, i eto tog 9. juna. Negde popodne 9. juna pozvao je britanski general Majkl Džekson i kaže:

- Sve što ste tražili je prihvaćeno, dođite na potpisivanje. Tako je Vojno-tehnički sporazum (VTS) potpisan 9. juna u 23.45 sati. Važno je zapaziti da je on neprimenjiv bez Rezolucije 1244 i može se tumačiti jedino kao celina ukupno četiri dokumenta. Osim VTS-a i Rezolucije 1244, to su dokument Ahtisari-Černomirdin i odluka republičke skupštine koja ga je prihvatila.

Ono što je zanimljivo, vojska i policija tuguju, a narod slavi, u Prištini rafali... Slave, ali jedan od dogovora koji je bio džentlmenski, a koji su oni teško prihvatili, bio je da se izbegne bezbednosni vakuum. Oni su tražili da povlačenje počne odmah, a da oni dođu kad misle da treba. Mi smo insistirali da ne odlazimo dok oni ne dođu, pa smo išli do detalja, dali smo im tačne koordinate najugroženijih pozicija na Kosovu gde su Srbi. I tražili smo od njih da dođu sa odgovarajućim snagama, da preuzmu pozicije i odgovornost za bezbednost. Oni su to nevoljno prihvatili, a u praksi ne da nisu hteli, već nisu smeli da sprovedu. Mislili su gde god da dođu, da će Srbi da ih likvidiraju, a bilo je jasno da su veliki prijatelji sa Albancima. Teroristi su odmah ušli u gradove, krenuo je egzodus, nasilje. Tih prvih dana ja ostajem, jer Kumanovski sporazum se primenjuje devet dana, do 20. juna i preuzimam obavezu da tog dana u 20 časova napustim Kosovo. U svim novinama možete pročitati da smo prvo mi izašli pa su oni došli. Ne, prvo su oni došli, pa smo mi izašli. To je nesporno. Nesporno je i da je reč o međunarodnim bezbednosnim snagama pod okriljem UN, a ne o snagama NATO-a. Dokaz za to su Rusi, Ukrajinci i brojni drugi. Mi smo Ruse spektakularno dočekali u Prištini, a oni su još spektakularnije (kasnije) izašli (sa Kosova). A odmah da vam kažem, i u ovom trenutku, pravno, postoji mogućnost da Rusi odu tamo. Pazite, oni su držali srce Kosova. Bez aerodroma, Kosovo je u vojnom smislu teško upotrebljivo.

– Da li ste vi sigurni da Il-86 može da sleti na aerodrom u Prištini.

Oni misle da je pista kratka, da ne može da izdrži opterećenje... Problem ćemo da rešimo lako, kad prvi avion sleti u Beograd, general Stevanović nudi da on sedne u kabinu aviona sa posadom i slete u Prištinu.

- Pitaju nas da li smo sigurni, imamo li snage koje će sprečiti da ne dođe do konflikta sa teroristima i sa NATO snagama? Na kraju je odustalo rusko Ministarstvo odbrane, nema dolaska dodatnih ruskih snaga na Kosovo i Metohiju. Ruskom generalu ostavili smo na prištinskom aerodromu "Slatina” zaklone, radio-stanice, radar, kulinarsku opremu, intendantsku, da ima bazu u kojoj će biti siguran i iz koje će moći da radi u prostoru koji mu je dodeljen. Toliko o tome koliko smo imali saveznika. Vodili smo rat bez saveznika, i to je ono što treba da nas zabrine i danas - sa žaljem dodaje.

- Ja sam poslednji uniformisani pripadnik MUP-a, izašao sam sa Kosova u 19.55 časova 20. juna 1999. godine. U međuvremenu sam obišao taj krug: Priština, Uroševac, Štrpce, Prizren, Đakovica, Peć, Klina, Kosovo Polje... To je zaista bila porazna slika, video sam bezbroj nemačkih vojnika koji ne prestaju da slave i da se grle sa Albancima. I u tom periodu imate incident u Prizrenu, kada je više od 400 metaka ispaljeno iz mitraljeza (od strane nemačkog Kfora) u stari automobil u kome su bila dvojica Srba. Taj koji je pucao, kao prvi nemački vojnik koji je upotrebio oružje izvan Nemačke posle Drugog svetskog rata, oslobođen je jer je bila „velika opasnost” po nemačke vojnike dodaje general Stevanović.

Ako uporedite dva perioda iz 1999. godine – prvi, od 1. januara do 20. juna, kada su naše nacionalne snage odgovorne za bezbednost na Kosovu, i ostatak godine, kada odgovornost preuzimaju međunarodne snage – videćete da je od ukupnog broja terorističkih napada u ovom drugom periodu bilo 78 odsto, a u prvom 22 odsto. To je nesporna činjenica koja govori o čemu je reč. Oni su jednostavno shvatili da su Albanci prijatelji, a Srbi i ostali su bili samo smetnja. Jedan francuski general koji je komandovao u Kforu je rekao da će gerontologija da reši problem na Kosovu, a jedan drugi komandant Kfora da u Đakovici "više nemamo problema”. Onda se to protumačilo tako da tamo gde nema Srba – nema ni problema. Ja vam tvrdim da je to filozofija i dan danas. Šta je danas problem na Kosovu? Sever. Zato što tamo ima Srba - zaključuje on.