Crna Gora je još 1991. zabila nož u leđa Srbiji, a Albanci su izdali sve, izdaće i Amerikance!

 

Da li je moguće napraviti kompromis kada je reč o Kosovu i Metohiji? Da li to velike sile uopšte žele i u kakvom se položaju Srbija nalazi kada je reč o interesima velikih supersila na Balkanu? Teško je naći boljeg i iskusnijeg sagovornika po tim pitanjima od nekadašnjeg šefa diplomatije Vladislava Jovanovića, koji na pitanje na kakav bi kompromis mogla Srbija da pristane kada je reč o KiM odgovara: 

- Prvo, kada kažemo kompromis, to znači pola-pola. Ne može neko da dobije gotovo sve i da onda pričate o kompromisu. Ako nema razgraničenja, onda bi mogla da se usvoji podela po kantonima, koji bi praktično bili nezavisni, odnosno, recimo, kanton Gračanica, koji bi imao svu vlast i bio bi direktno povezan s Beogradom, naslonjen na naš pravni sistem. Iskreno, iako neki ne dele moje mišljenje, mislim da vreme radi za nas. Evropa je najuređeniji politički kontinent i ne verujem da može još dugo da trpi crnu rupu kao što je Kosovo. Mislim da je realno i da neke od zemalja EU koje su ga priznale povuku u narednom periodu to priznanje jer i njima preti opasnost od njih. I tu ne pričamo samo o trgovini narkoticima već i o terorizmu, a siguran sam da će uskoro krenuti novi talas migracije, i to u većem broju nego što je bio prethodnog puta.

 

Ko je kriv za otkazivanje samita u Parizu?

- Amerikanci su ponovo doveli Evropu u položaj da mora da prizna da ne može bez njih ništa da reši. Očigledno da EU još nije supersila, a Vašington je zainteresovan da to nikada i ne postane. Jednog dana će se taj brak između Evrope i SAD raspasti, ali videćemo kad će to biti. Dotle treba izdržati.

Uskoro nam dolazi u posetu francuski predsednik Makron. Šta očekujete od njegovog dolaska u Beograd?

- Francuzi su se povukli nakon 1945, a kada je reč o Balkanu, odnosno Srbiji, prepustili su uticaj drugim zemljama. Ima tu i naše greške, odnosno za takav odnos Pariza i Francuske, nama tradicionalno prijateljske zemlje, najveću odgovornost snosi Tito. De Gol je bio školski drug sa Dražom Mihailovićem i pokušao je da ga spase, ali je on ipak streljan. Potom smo pomagali Alžiru na provokativan način: izbila je velika afera kada su zaplenili pun brod oružja koji im je bio poslat da upotrebe protiv Francuza, a sve to je bilo pripisano Srbiji i Srbima, iako u Jugoslaviji mi nismo vodili spoljnu, a ni unutrašnju politiku. Trebalo bi ovoga puta razjasniti Makronu da slabljenje Srbije nije u interesu Francuske, već da joj je u interesu jaka Srbija.

 

Koliko očekujete da potraje savezništvo između Albanaca i SAD?

- Albanci nikada nisu bili lojalni nijednom svom zaštitniku, od Otomanske imperije, preko Srbije, Nemačke... Bili su lojalni kad im je to odgovaralo, i tako će biti i sa SAD. Videćete, prvi put kada ih Amerika nagazi za nešto, odmah će im okrenuti leđa, a to je samo pitanje vremena. A ko zna, možda se kod njih vrati taj potisnuti balkanski duh. On je inspirisao neke njihove prvake koji su razumeli da balkanski narodi treba da se drže zajedno, a ne da ih razdvajaju velike sile.

Amerikanci nas posmatraju kao zemlju koja je izuzetno naklonjena Rusiji. Koliko to utiče na naše odnose?

- Tu ideju da smo nepouzdani partneri za zapadne interese na Balkanu prodali su nemački blok i Velika Britanija još krajem 19. veka, iako to nema veze s istinom. Taj aksiom preuzeli su Amerikanci nakon Drugog svetskog rata. Istina je samo da smo mi rodoljubiv i nezavisan narod, i jedini smo takav narod na Balkanu. Svi drugi su se odmah sklanjali pod nečiju vlast - Albanci, Grci, Rumuni, Bugari... Svi su molili da ih vode neke strane dinastije, a jedino smo mi imali dve naše, seljačke dinastije na čelu zemlje.

 

 

Jugoslavija je imala svoju ulogu kada se radilo o SAD i SSSR-u. Kakav je položaj Srbije u odnosu na SAD i Rusiju?

- Jugoslavija je vodila svetsku politiku, što je bilo dotad nezabeleženo da takva zemlja radi u prisustvu velikih sila. Sada smo mnogo manji i bez oreola slave za borbu protiv fašizma, a već imamo prilepljene optužbe da smo genocidni. Srećom, vremena su počela da se menjaju, pa su svi polako počeli da shvataju da je Srbija činilac na Balkanu, a ne samo objekat.

Da li je moguće u današnje vreme ne izabrati stranu i ostati neutralan?

- Naravno da je moguće. Irska, Švajcarska, Finska, Kipar, Austrija - to su sve zemlje koje su u tome uspele.

 

Kako gledate na trenutne odnose Srbije i Crne Gore?

- Crna Gora je u ovom trenutku najpogodnije sredstvo da se Srbija uvuče u spiralu nevolja. Na delu je ubrzana izgradnja novog identiteta, koji nema nikakve veze s pravoslavljem ili Njegošem, a zasnovan je samo na tome da je suprotstavljen, da je antisrpski, iako mi potičemo iz istog stabla. Sećam se 1991, kada je na mirovnoj konferenciji u Hagu lord Karington pozvao sve republike da se izjasne žele li da ostanu u Jugoslaviji ili ne. Četiri su se odmah izjasnile da žele da izađu, ali je šok usledio kada je došao Momir Bulatović. Kasnio je dva sata i kada je došao, gotovo se skrivao od nas. Rekao je da je crnogorski parlament odlučio da izađe iz Jugoslavije. Milošević je bio u šoku i doslovno mi je rekao „da je doživeo svakakve nezgode u političkoj karijeri, ali da ga je srce zabolelo kada je čuo šta Bulatović priča“. Posle je imao sastanak sa Momirom, i preko nekih svojih ljudi u Crnoj Gori uticao je na to da se takva odluka parlamenta promeni. Posle su Milošević i Bulatović dali zajedničku izjavu da Srbija i Crna Gora žele da ostanu u Jugoslaviji.

Mislite li da je bila greška što su Milošević i Bulatović promenili odluku crnogorskog parlamenta?

- Koliko je ta zakrpa bila prirodna, a koliko veštačka s njihove strane, teško je reći. Da li bi bilo bolje da je ostala odluka crnogorskog parlamenta, ne mogu reći. Ali jeste činjenica da su na kraju i oni uspeli mnoge stvari da pripišu Srbiji, iako ona nije imala veze s tim, kao što je bombardovanje Dubrovnika. Srbija nije imala veze s time, nego Crna Gora. A i to je pripisano nama.