Čović upozoravao Đinđića, koji mu je odgovorio: "Čovo, jesi li video? P*čke ne znaju ni da ubiju!''

Da li je atentat mogao biti izbegnut? Zašto se ime Nebojše Čovića dovodilo u vezu sa ubistvom premijera i po čijem nalogu?

Ime Nebojše Čovića dovodilo se u vezu s političkom pozadinom ubistva Zorana Đinđića kao i prethodnih godina. Zašto se to radi, po čijem nalogu i receptu i šta sve zna o likvidaciji otkriva u intervjuu koji je dao za Srpski telegraf 2016.godine.

Konkretno, da li ste umešani u ubistvo Zorana Đinđića?

- Kako može da bude umešan neko ko je kao kopredsednik Vlade tražio da se formira jedinica ''Poskok'' koja je otkrila šta je sa Ivanom Stambolićem, ubistvom Slavka Ćuruvije i ubistvom na Ibarskoj. Početkom 2001. godine celokupan predmet o najjačoj kriminalnoj grupi dat je Dušanu Mihajloviću. Ne znam zašto nije nastavljen rad na predmetu Dušana Spasojevića tada čoveka sa 27 prijava, Mileta Lukovića sa 28, Vlade Milosavljevića sa 22, Aleksandra Simovića sa 30, njegovog brata Miloša sa 37. Oni su u februaru 2001. mogli da budu u zatvoru. Tako bi atentat bio izbegnut.

Zašto to Dušan Mihajlović nije rešio?

- Nažalost, on je na moje insistiranje da se rasvetli veza JSO i zemunaca shvatio kao pokušaj da ja budem ministar policije. Sve je shvatio, kasno i napisao u knjizi. Nadam se da će je objaviti.

Da li ste upozorili Đinđića?

- Rekao sam javno, na sednicama Saveta za bezbednost da ako se mi bojimo jednog Legije, nismo država. Pozvao sam ga posle pokušaja atentata kod hale Limes. Svima je bilo jasno da je to pokušaj ubistva, osim policiji. Pozovem Zorana, a on mi kaže ''Čovo, jel si video, pi*ke ne znaju ni da ubiju''.

Ali i tada su se ''zemunci'' izvukli?

- Zašto ne odgovara onaj ko je tada pustio Bagzija jer je bio osumnjičen samo za falsifikat vozačke. Ne, lakše je uperiti prstom u Čovića.

Pa ko onda nije zaštitio premijera?

- Dve nedelje pred njegovo ubistvo sedeli smo kod njega kući i pričali o hitnom i efikasnom obračunu s mafijom. Zoran je sve znao kao i njegovi najbliži saradnici. Iz ovog se jasno može videti ko je mogao, a nije učinio ništa da zaštiti premijera.

Ipak, spočitavaju vam susrete sa Legijom. Koliko ste se puta i kada sreli?

-Moj prvi susret sa Legijom bio je 6.oktobra 2000. u jedan sat posle ponoći u restoranu ''Ham'' na Čukaričkoj padini. Zauzeli smo RTS u Košutnjaku, a Legija je imao zadatak da ga oslobodi. Tada me je Zoran Đinđić zamolio telefonom da vidim sa Legijom da ne bi došlo do oružanog sukoba u Košutnjaku između ''beretki'' i naših ljudi, među kojima su bili i pripadnici Interventne. Beretke su opkolile restoran gde smo se videli, razgovarali smo 45 minuta, gde je on dao uveravanja da neće napasti televiziju. Čuo sam se sa Đinđićem koji me je zamolio da predložim Legiji da se vide i da na sastanak dođemo Pavković i ja. Našli smo se na Banjici i tada su pljuštale uvrede i potezanje dugih cevi između JSO i ''Kobri'' koje su štitile Pavkovića, ali je situacija rešena. Drugi put videli smo se na sastanku komandanata policijskih jedinica u Bujanovcu 23.oktobra. Legija je tada pričao o lošim uslovima policije, uz podršku prisustva Radeta Markovića. Treći moj susret bio je tokom jedne akcije u selu Norča gde je dejstvovao JSO. Lično sam pitao Legiju zašto je lomio sve po albanskim kućama i zašto nije poštovao pravila službe kako je dogovoreno. Odgovorio mi je da se plašio mina. Videli smo se oktobra 2002. u njegovoj kući, gde sam otišao, do mene je došla informacija da hoće da mi kidnapuju sina Filipa. Nikada se nisam plašio Legije niti bandita iz Surčina. Pričao sam s njim pola sata i on me je uveravao da nema ništa s tim.

Kažu, Legija je dolazio u Vladu Srbije?

- Jeste. Došao je u kabinet Zorana Đinđića, dok smo nas dvojica sedeli. Zoran mu je zahvaljivao na angažovanju u hapšenju Slobodana Miloševića. Posle tri minuta sam izašao, on je ostao sa Zoranom. Više nikada i ništa nisam imao ništa sa Legijom i sve je iskonstruisana laž.

Kako to da nikad niste saslušani?

- Žalosno je što to pričaju oni koji znaju da sam dao izjavu 23. jula 2012. Inače, insistirao sam da budem saslušan u okviru istrage koju je vodila komisija sa Žarkom Koraćem na čelu. Kada je advokat Srđa Popović protiv mene podneo krivičnu prijavu, za koju je dobio novac, nekoliko puta sam zvao tužioca Miljka Radisavljevića da me sasluša. Nije mi se javljao. Na kraju sam saslušan i četiri sata sam pričao o atentatu, vezama ''zemunaca'' sa političarima, Legiji, ali i pojedinim političarima koji su se postarali da Šiptar u vreme atentata ne bude u zatvoru. Policiji sam ispričao sve i dao sve dokaze, transkripte, službene zabeleške, zapisnike sa suđenja.