HRVATSKA DRŽAVA NIJE RASKRSTILA SA USTAŠTVOM! Hrvatski novinar hteo da udari na Vučića i Srbiju, ali mu se u jednoj rečenici omakla cela istina!

Hrvatski mediji objavili su, u orkestriranom maniru, tekst koji napada predsednika Aleksandra Vučića i celu srpsku državu. Njihovo skandalozno pisanje prenosimo u celosti:

Vučićevu orkestraciju treba shvatiti ozbiljno, ustaški logor koriste kako bi se razračunali s Hrvatima

S nekadašnjom 'nezavisnom državom' današnja Hrvatska ima manje nego što Srbija ima s Miloševićevim režimom ili s četničkim pokretom

"Da se između Hrvata i Srba izgrade porušeni mostovi, nisu dovoljne godine; još nema pravih graditelja, posebno na strani koja je mostove rušila. Da se sruši i ono što je s mukom izgrađeno, dovoljan je jedan neoprezan, nepromišljen ili promišljen potez, pa da sve padne u vodu. U Beogradu, na žalost, još uvijek nisu shvatili da se pomirenje ne može graditi po volji Srbije i po njenim diktatima. Postoji i Hrvatska, u svakom pogledu. I ona se nešto mora pitati, čak i kad neko želi da dođe s cvećem u ruci. Jednom je uzaludno bačeno u Dunav, drugi put su spaljene kopije nevažnih dokumenata; treći dolazak morao bi se bolje pripremiti, da opet ne bude više štete nego koristi. Takvo je stanje stvari u hrvatsko-srpskim odnosima.

Foto: Večernji list printscreen

Šta bi Aleksandru Vučiću da poželi privatno da dođe u Jasenovac i da o tome obavesti samo Milorada Pupovca? Kao da dolazi kući, u "srpski svet", a ne u drugu državu, s kojom Srbija održava delikatne veze i s kojom ima neraščišćene odnose, delom i zbog takvih postupaka. Srbija voli da se stavlja iznad drugih, broji svoje žrtve, što je njeno pravo i obaveza, a da ignoriše žrtve svojih suseda. Nije njen predsednik hteo da dođe na neko neutralno mesto, nego u ustaški logor iz Drugog svetskog rata koji i dalje predstavlja tačku razdora između današnje Srbije i današnje Hrvatske, uglavnom zbog toga što vlasti u Beogradu s neverovatnom lakoćom guraju istorijsko đubre pod nos Hrvatima. Radi pune istine, ne radi ravnoteže, mora se reći da hrvatske vlasti nisu do poslednjeg zareza raščistile s ustaškim nasledstvom.

Foto: Večernji list printscreen

Svako ima svoj deo odgovornosti, i niko nije potpuno u pravu; što se više upušta u manipulacije, to više gubi kredibilitet u stvari kojom se ne treba manipulisati. Istoriju je teško bilo kome da oteža. Poginuli Srbi u Jasenovcu; oni su najbrojniji među stradalnicima tadašnjeg ustaškog logora u kome su stradali i Jevreji, najviše srazmerno svom broju, zatim Romi, takođe masovno, i Hrvati, i to u velikom broju. Razumljivo je da šef matične srpske države želi da oda počast žrtvama dalekih sunarodnika. Da je moguće da Aleksandar Vučić dođe u Jasenovac, a da ne dođe u Hrvatsku, mogao bi da dođe svaki dan, da hoće. Ova država nije napravila logor u Jasenovcu, mesto Jasenovac se nalazi u Hrvatskoj, hrvatske vlasti upravljaju spomen-područjem.

Žrtve ustaškog terora, ne samo Srbi već i druge žrtve rata, zaslužuju sećanje i poštovanje, posebno kada se zna da su pale zbog ludila režima koji je vršio teror nad cijelim narodima. U ratnoj hrvatskoj državi, koja je služila snagama koje su je formirale, Srbi su bili lokalne žive mete, uz Jevreje i Rome, koje je svuda u Evropi posebno obeležio nacistički režim, i uz Hrvate koji su mu se suprotstavljali, od nacionalnih i ideološki razlozi. Govoreći samo o srpskim žrtvama ugrožava se obaveza svakog govornika prema istini. Sve žrtve su jednake u nekom dubljem, etičkom i ontološkom smislu; razlikuju se po broju. A kada se broj žrtava naduva, onda ne strada samo istina, već i politička etika i elementarno poštenje.

Može li šef države biti privatno lice kada dođe u obeleženi javni prostor koji je Josip Broz odbio da poseti iz nikad do kraja objašnjenih razloga. Moguće je da je znao da ne može da promeni cifru od 700.000 ili miliona žrtava, kojom se tada bavilo, a nije želeo da bude garant takve konstrukcije. Kada dođe u Jasenovac, Vučić dolazi na mesto nabijeno emocijama i političkom težinom koja tišti žive, u drugu državu sa kojom se ne slaže oko važnih istorijskih pitanja, pa i oko Jasenovca. Hrvati nemaju šta da kriju: nadbiskup Stepinac je jednom prilikom rekao za Jasenovac, usred rata, da predstavlja „veliku mrlju“ na biću hrvatskog naroda. A budućeg kardinala i Titovog uhapšenika optužuju da su slabi prema ustaši. Činjenica da je ustaškim logorom komandovao sveštenik, a da je bilo i drugih katoličkih sveštenika koji su se pogrešno svrstali, ne optužuje čitavo katoličko sveštenstvo da je uz ustaški pokret. Isto važi i za hrvatski narod koji nije stao na stranu ustaša, već je formirao takav pokret otpora stranim silama i ustaškom režimu da se na Hrvate ne može staviti ljaga fašizma. Kada je formirao novu državu, Franjo Tuđman je hrvatski antifašizam uvrstio među temelje hrvatske državnosti, za razliku od ustaške države.

Kome Hrvatska još treba da dokaže da moderna država nije nastala na ustaškim temeljima ili da je – kako sledi iz Vulinovih eskapada – moguća samo kao ustaška država. Nostalgičara u Hrvatskoj ima, čak i u krugovima nedaleko od vlasti. Ali i u Nemačkoj, koja ne nosi kompleks nacizma, a koja je najradikalnije raskinula sa nacizmom, i politički i duhovno, ima isto toliko nacističkih ispada koliko i u Hrvatskoj. Da li su tamo nacisti na vlasti?

Tanjug

Bilo bi dobro da vodeće nacionalne institucije, hrvatske i srpske, počnu da razgovaraju o pitanjima o kojima mogu da razgovaraju. Ali u Beogradu, posle snova o jedinstvenoj srpskoj državi, maštaju o „srpskom svetu“. Inače, uz određenu političku volju i naučnu strogost, mogli bismo govoriti o Jasenovcu; mogli su da se dogovore kako je osnovana, ko ju je osnovao, ko je komandovao, ko je u njoj poginuo i kome je odgovarao. Postoje i verodostojni podaci o tome koliko je ljudi stradalo i koje nacionalne i verske pripadnosti. Ako srpski političari, i to oni ministarskog ranga, koji bi trebalo da znaju o čemu pričaju, kategorički tvrde da je u Jasenovcu ubijeno (neki kažu „zaklano“, da bi se činilo teže) „nekoliko stotina hiljada žrtava“, neki preciziraju i „nekoliko stotina hiljada Srba“, onda razgovor sa njima nije moguć.

Nekada se govorilo o milionima žrtava, a u pripremama za prošli rat na ovome se gradila konstrukcija „genocida hrvatskog naroda”. zločin je strašan i važnije je da ne prelazi cifru od 85 hiljada žrtava koju je utvrdila Nataša Jovičić kroz veoma temeljno istraživanje, a koja se uglavnom poklapa sa cifrom koju su u nezavisnim istraživanjima utvrdili jedan Srbin i jedan Hrvat, demograf, Bogoljub Kočović i Vladimir Žerjavić. Jasenovac je najveće stratište u ratnoj hrvatskoj državi i jedno od najvećih u nacističkoj Evropi. Svako ko veruje u njihovu nevinost i zločinački karakter reda koji ih je likvidirao može i treba da oda počast žrtvama. Stradali su nevini ljudi u svim logorima. Ako se u Srbiji Jasenovac i danas koristi za obračunavanje sa Hrvatima i nametanje kompleksa krivice, onda je to njihov problem. Ako se zna da su se istim tezama bavili i u pripremi rata za Veliku Srbiju, onda bi čitavu orkestraciju trebalo ozbiljnije shvatiti. Ne da Hrvati i Hrvatska kažnjavaju Srbe i Srbiju, već da osuđuju i odbacuju takvu politiku. Da grobovi mogu biti čuvari mira.

Današnja Hrvatska ima manje veze sa bivšom „nezavisnom državom“ nego što Srbija ima sa Miloševićevim režimom, koji je u sebi imao neke fašističke ideje, ili sa četničkim pokretom, koji je kasnije prepoznat kao udarna snaga srpskog antifašizma. Treba li dokazati da su se četnici „borili“ u Hrvatskoj, ako ne verovati Čerčilu da su sarađivali sa nacistima u Srbiji; zato im je uskratio vojnu pomoć. Zorana Milanovića i Andreja Plenkovića neko, ili svako, može da napadne za sto stvari koje rade na svoju štetu, ponekad i na štetu države, ali niko ne može da ih optuži za rehabilitaciju ustaša. Među njima je bilo razlika i po ovom pitanju, isključivo oko toga da li je nekim braničkim formacijama iz Domovinskog rata dozvoljeno da koriste simbole koje su koristile i kompromitovale ustaše. Ustaštvo u Hrvatskoj nije ni zvanična ni nezvanična politika; ko poštuje današnju državu i njen demokratski poredak mora priznati da u Hrvatskoj ustaše ni na koji način nisu na vlasti. Kada Vučićev ljigavi Vulin ponovo govori o „stotinama hiljada poklanih Srba, Jevreja i Roma“, opravdava odluku hrvatskih vlasti da ne dozvole zloupotrebu Jasenovca za novo pogoršanje hrvatsko-srpskih odnosa. U ovoj teškoj stvari Hrvatskoj ne treba ni ćutanje ni laž.

Profimedia

Umesto da gradi mostove sa Hrvatskom, Vučić ih ruši. Iznad svega što mu se može prigovoriti, nije poštovao da je Hrvatska suverena država, da ne može da izvrši invaziju na hrvatsku teritoriju bez znanja hrvatskih vlasti. On nikada nije privatnik koji može da dođe kad hoće i gde hoće. A Jasenovac je jedno od onih bolnih mesta, i za Hrvate, ne samo za Srbe, gde se ne pale nove vatre. Predsednik Srbije bi tamo trebalo da dođe u društvu svog kolege iz Hrvatske, da su odnosi među državama normalni. Samovoljnim gestom Vučić ih stavlja u još veći problem, jer njime gura hrvatsku državu na optuženičku klupu svojih poltrona, zbog zločina ustaškog režima, sa kojima je ova Hrvatska odbacila bilo kakvu vezu sa ustavom.

Ako ćemo biti potpuno iskreni, hrvatski partizanski pokret bio je jedan od najmasovnijih i najuspešnijih u Evropi (sa mnogo hrvatskih Srba u svom sastavu); nigde se ne priznaju četnici Draže Mihailovića osim u Srbiji. Čerčil im je uskratio podršku i uputio je na Tita. Hrvatski nacionalisti, a među njima i ustašofili, zbog Tita, njegove ideologije i posleratnih zločina njegovog režima, odrekli su se i antifašizma i ratne pobede, na štetu Hrvatske. Tuđman je o tome mislio i govorio drugačije.

Hrvatske vlasti su dobro postupile što nisu dolile ulje na vatru i što nisu reagovale na teške kvalifikacije iz Srbije po sistemu odgovora čobanina pastirici. Vučiću je ostavljena perspektiva da dođe, ali po protokolu koji važi za šefove država. Oko nekadašnjeg logora ne može se podići žica; postoje i druge granice. Hrvatska smatra da je Srbiji potrebna Evropa, ponekad i više nego ona sama. Mora da su u Beogradu kalkulisali kako će Hrvatska dočekati Vučićev nastup, pa su unapred pripremili teške reči i oštre mere odmazde. Možda je od svih srpskih ministara Aleksandar Vulin u najozbiljnijem sukobu interesa, zna li se da je on već duže vreme „nepoželjna osoba” u Hrvatskoj. Ne može mu se dogoditi da propusti priliku da nasrne na „ustaše“ koji su i danas na vlasti u Zagrebu! Sada bi sve činovnike iz Hrvatske podvrgao režimu stroge kontrole, da im ne pada na pamet da idu u Srbiju; biće vraćeni sa granice, ako nemaju valjano objašnjenje zašto – ili zbog čega dolaze. Da se ​​taj ministar pita, zatvorio bi granice, možda i prekinuo diplomatske odnose. Kako napreduje na političkoj lestvici, ne treba da čudi ako bivši socijalista postane kandidat za Vučićevog naslednika. Ako mu se opet ne nametne Vojislav Šešelj, koji se kao paun šepuri po Srbiji, na sramotu Haškog suda.

Kako članovi vlade i cela njegova drugarstvo brane predsednika Vučića, ne bi se reklo da u Srbiji postoji demokratska atmosfera koja je neophodna za razuman odnos prema osetljivim pitanjima; nema sumnje u ispravnost njegovih odluka, za svakog Velikog Vođu je svojstveno da ne može da pogreši ni kada pogreši. Da li su se kod njega okupili ljudi sa greškama koji moraju da prate sopstvenu savest, koji ne mogu da žive bez moći, pa makar i skaču sa magarca na konja, koji svoje karijere grade na ljubomori prema Hrvatskoj, ponekad na mržnji prema Hrvatima. Kada premijerka Srbije kaže da je uskraćivanje gostoprimstva Vučiću „najveći skandal u modernoj istoriji odnosa Srbije i Hrvatske”, ne ostavlja nikakvu sumnju šta smatra skandalom i koliko dugo broji vreme. A kada uporedi Srbiju i Izrael (?!), i kaže da je to što je Hrvatska uradila Vučiću isto što i zabrani posete predsedniku Izraela Aušvicu, neće reći da predsednik Izraela neće doći u nekadašnji logor smrti inkognito ili ilegalno. Pretpostavljam da bi neko od izraelskih vlasti dovoljno poštovao poljsku državu da je obavesti o poseti. U Srbiji, inače, vole da se u drugim prilikama porede sa Jevrejima i sa Izraelom, jer sebe vide kao izabrani narod i (samo) kao žrtve. Ako se istorija ne slaže sa ovakvim poređenjima, tim više za njene jadne učenike.

Foto: YadVashem

Činjenice nisu sporne: Aušvic je na poljskom tlu, osnovale su ga i „iskoristile“ nacističke vlasti za brutalnu likvidaciju Jevreja. Nije nepoznato da je Poljska imala svoj antisemitizam, ali to nema veze sa nacističkim logorom, da bi danas neko za to odgovarao. Jasenovac se nalazi na hrvatskom tlu, osnovale su ga, po nacističkom modelu i po njihovom naređenju, ustaške vlasti, a ovaj vid terora masovno se sprovodio nad Srbima, nad Jevrejima, nad Romima, ali i nad Hrvatima, koji su ne pristaje na nacizam niti se bori protiv njega. Ustaška država je imala svoj holokaust; Tomislav Tomašević ispravio je nameru da se na spomeniku na zagrebačkoj stanici falsifikuje istorija, kao da u Hrvatskoj nije bilo holokausta. Hrvatska je zadržala visok nivo poštenja. U Beogradu, uostalom, koriste cifre „nekoliko stotina hiljada“ žrtava, da uvećaju istorijsku krivicu Hrvata, iznad uobičajene odgovornosti za ustaške zločine.

Da je jedan čovek ubijen na taj način, to bi bio zločin vredan osude i sećanja; da su hiljade ubijene, to bi bio užasan zločin koji se ne sme zaboraviti. Ali, onima koji počine zločin za zločinom na način da umnože broj žrtava, čak 90 ili sto hiljada žrtava, do kojih se još može doći, nije dovoljno za osudu ustaškog režima, već treba dodao da je ceo narod stigmatizovan. Ko to radi, nema poštene namere; više hoće da osude Hrvate za kolektivnu krivicu nego da oplakuju žrtve. Politička korektnost, ako ništa drugo, obavezuje Hrvate da se pominju među žrtvama; za Vučićeve ministre nisu stradali Hrvati u Jasenovcu! Nijedan narod, pa ni Srbi, ne mogu se porediti sa Jevrejima; bili su žrtve ustaškog režima, to je istorijska i politička istina; nikakvi nedozreli „istraživači“ ili njihove knjige ne mogu da negiraju zločine iz Jasenovca. Ali Srbi nisu žrtve u svakom ratu; bilo je i nevinih srpskih žrtava u Domovinskom ratu, hrvatske vlasti su podbacile što krivce nisu na vreme otkrile i kaznile. Ali, u Domovinskom ratu prve žrtve su bili Hrvati; Hrvatska nije izvršila agresiju na drugu državu niti je okupirala njene teritorije. O tome je nešto rekao mladi Aleksandar Vučić.

Sa Jasenovcem se, bilo kako, ne igra. Niti da se tamo traže samo srpske žrtve, niti da se potvrđuje hrvatska krivica, niti da se negira da su Srbi bili najbrojnije žrtve u ustaškom logoru smrti. Ali Hrvatska ne može prepustiti Vučiću i Vulinu da tumače šta je bila ustaška država, a šta je današnja hrvatska država i da kažu da je to isto. Takav amalgam je prosto uvredljiv. Zato, ne radi njih, već radi Hrvata, Andrej Plenković treba da nadogradi Kusićev kompromisni protokol i da današnju državu oslobodi od poslednjih ostataka ustaške prošlosti. Vučićeva politika će nastaviti da manipuliše Jasenovcem; ako joj treba za unutrašnje potrebe, nije ništa manje opasno da se u Srbiji ne razvije antihrvatsko raspoloženje, uz sva slatkorečiva obećanja da će biti suprotno, da će Hrvatska dobiti na značaju dobrog suseda . Milorad Pupovac pokušava da odbrani dve pozitivne ideje, da smanji štetu u hrvatsko-srpskim odnosima koja bi ga mogla oprati nečistom vodom – da treba obnoviti dijalog i da se Vučić ne može sprečiti da oda počast srpskim žrtvama u Jasenovcu. Ne bi trebalo da bude spora oko potrebe za dijalogom; komšije moraju da pričaju čak i kada se ne slažu, barem da bi bolje videli u čemu se ne slažu. Vučićev dolazak je malo delikatnija operacija, jer on dolazi u Hrvatsku, dolazi u Jasenovac. Hrvatska nije samo Jasenovac. Ne može doći niotkuda. Politički lider hrvatskih Srba održava ambivalentan odnos koji počinje da iritira znatan deo hrvatske javnosti, koja, inače, ceni njegovu spremnost da srpsku zajednicu uključi u hrvatsku državnu politiku, u kojoj je uspešniji, i da smanji razdaljinu između Srbije i Hrvatske, ako ne može da ih približi. u tome će biti manje uspešan, sve dok bude previše stajao na jednoj strani.

Milorad Pupovac će morati da revidira svoj odnos prema Vučiću ako želi da zadrži kredibilitet u hrvatskoj politici. Predsednik Srbije mu nije učinio nikakvu uslugu kada ga je sveo na svog predstavnika u Hrvatskoj, prepuštajući njemu da li će obavestiti hrvatsku Vladu o svom planu da poseti Jasenovac. Da je nije obavestio, preuzeo bi na sebe veću odgovornost; obaveštavanjem se nije u potpunosti oslobodio odgovornosti, jer nije uspeo da ga odvrati od plana, koji – na takav način – ne koristi ni Srbima ni Hrvatima. Vučić ne može da dođe u Jasenovac kao diverzant, već kao šef države. Politički lider hrvatskih Srba morao bi da se izjasni, kada olako brani Aleksandra Vučića, o optužbama koje prate Vučića – da je u Jasenovcu ubijeno „stotine hiljada“ ljudi, kaže Vulin, iskasapljeni, isti ministar govori o klali Srbe i da li su ustaše na vlasti u Hrvatskoj. A ako ustaše i danas vladaju Hrvatskom, onda su Hrvati – jer nema razlike između Hrvata i ustaša – odgovorni za zločine u Jasenovcu! Treba razumeti Pupovčevu zabrinutost za odnose Hrvata i Srba, može se podeliti i njegov strah da bi bez komunikacije moglo biti još gore nego što je sada. Ali Pupovac će učiniti više za hrvatsko-srpsko pomirenje – i poverenje – ako bude radio na tome da se predsednici Srbije i Hrvatske, kako su ih drugačije zvali, sastanu u Jasenovcu. Da je došao sam, Vučić bi zadovoljio sebe i one koji misle kao on. Šta biste uradili ostalima?

Foto: Printscreen

Kako je stao na Vučićevu stranu u nizu delikatnih pitanja, uključujući i nadležnost srpskog pravosuđa, Pupovčev most gubi neophodnu nosivost da bi mogao da poveže dva naroda i dve države koje se bore da izađu iz psihoze rata. . Taj most je potreban; biće prohodan, ako se ne naginje na jednu stranu. Pupovac može legitimno da pokrene pitanje odgovornosti za srpske žrtve u Oluji, ali ne u društvu Aleksandra Vučića, već u društvu svog koalicionog partnera Andreja Plenkovića.

Može da kritikuje stavove Zorana Milanovića, ali ne na način da osporava njegov legitimitet i ignoriše svoje birače. Predsednik Republike grubo je izvređao političara Milorada Pupovca; ako to pripada njegovom brzom umu i paganskom jeziku, kako objasniti da je vrlo smiren i umeren Ivo Josipović koristio jake reči. Kada pokaže nepoštovanje prema instituciji hrvatskog predsednika, a ne samo prema osobi koja je drži, Pupovac treba da vodi računa da se njegove kritike ne odraze negativno na odnos srpske manjine koja ga je izabrala i hrvatske većine koja ga je izabrala

On bi trebao prvi da brani svoje mesto u hrvatskoj politici. U teškim vremenima za srpsku manjinu u Hrvatskoj, Pupovac je igrao veoma aktivnu ulogu, izlažući se kritikama hrvatskih nacionalista da radi protiv Hrvatske. Sada kada su problemi integracije hrvatskih Srba značajno rešeni, on nije oslobođen prava i odgovornosti da kritikuje vladajuću, odnosno većinsku politiku.

Ali, da ne prelazi granice koje spajaju manjinu i većinu, kako ih ne bi ponovo razdvajalo. Niko u Hrvatskoj ne bi trebalo da spreči predsednika Srbije da oda počast srpskim žrtvama Jasenovca. Minimum bi bio da se Aleksandar Vučić prethodno dogovori sa svojim saradnicima da li ide u bivši ustaški logor ili u sadašnju ustašku državu."

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI