KAKO SU EJUBA TRIPUT SAHRANILI KAO "ŽRTVU GENOCIDA" Raskrinkana velika srebrenička podvala - sve o pogibiji zločinca muslimanske vojske
Foto: Printscreen

Jednu od najvećih srebreničkih nepravdi "Novosti" otkrivaju zahvaljujući svedočenju Zorana Jankovića, srpskog ratnog zarobljenika u srebreničkoj koloni, ali i muslimanskim svedočenjima i izvorima.

Ovaj kontroverzni komandant srebreničkog Samostalnog brdskog bataljona "Glogova" tzv. ABiH, poginuo je u jeku borbe u rejonu zvorničkog sela Baljkovica. Tu je prvi put, 15. jula 1995. i sahranjen, drugi put nekoliko meseci kasnije u Živinicama (FBiH), i treći put 11. jula 2010, u Memorijalnom kompleksu "Srebrenica-Potočari", kada je kao "žrtva genocida" ukopan pod rednim brojem 172.

- Danima sam bio u kilometarskoj koloni srebreničke 28. divizije, sa vezanim rukama, kao zarobljenik i živi štit. Bukvalno pred mojim očima u tom proboju i žestokim borbama poginulo je na stotine muslimanskih boraca. U opštem haosu mnogi su ginuli i od "svoje ruke", u međusobnom obračunu, ili "kao izdajnici" ako bi, iz ko zna kog razloga, skretali iz kolone ili zaostajali. Žalili su se da su ostavljeni na cedilu i proklinjali međunarodnu zajednicu i snage SFOR-a što su im nešto ranije otvorila puteve da iz zaštićene zone UN krenu u akciju hvatanja generala Ratka Mladića. O tome sam svedočio kao svedok odbrane u Haškom tribunalu - priča Janković.

On svedoči o pogibiji muslimanskog komandanta:

- Ejub je sa začelja prešao na vrh kolone kada je dojavljeno da se "u Nezuku nazire vrh munare džamije". U tom zanosu je pozvao na juriš. Međutim, smrtno ranjen ubrzo je izdahnuo. Vidio sam da su mu muslimanski saborci bajonetima odmah iskopali mezar - priseća se Zoran, kome su muslimani već sa prvim korakom na "slobodnoj tuzlanskoj teritoriji" polomili rebra.

S muslimanske strane, jedno od najupečatljivijih javnih svedočenja o Golićevoj pogibiji jeste ono Šemse Salihovića, ratnog komandanta Cerske, koji je i sam teško ranjen u poslednjem proboju na Baljkovici. O pogibiji Ejuba Golića kaže:

"U jeku borbe, tu, na Tisovoj kosi, teško je ranjen Golić. Ipak, povikuje: Napred, braćo! Nije prošlo ni nekoliko minuta, a umro je veliki gazija...".

Kako "Novosti" saznaju, Golićev brat Safet je sa nekoliko boraca telo zakopao u napušteni rov kraj Baljkovice, da bi se nekoliko meseci kasnije, Golićevi saborci vratili po telo koje je zatim ukopano u Živinicama, kod Tuzle. Pošto je tog 11. jula 2010. u Potočare najavljen dolazak najvećeg broja svetskih zvaničnika priređen je i najveći broj sahranjenih. Po treći put premešteni su i sahranjeni posmrtni ostaci Ejub (Latifa) Golića, stoji pod rednim broj 172.

OČEKUJU REAKCIJE NA PODVALU

Iz Udruženja ratnih zarobljenika "Vijenac, Vozuća i ostali", čiji je Zoran Janković član, očekuju reakciju i na ovaj "skandalozni falsifikat i "ujdurmu Sarajeva".

- Da se tako nešto falsifikovalo kod nas, sve živo bi reagovalo i osudilo skrnavljenje istine. U BiH je to još učinjeno prema poznatom komandantu, a koliko li je tek nepoznatih i "običnih" boraca dobilo oreol žrtve navodnog genocida - upozoravaju iz Udruženja.

SLOBODA

Janković je slobodu dočekao 24. marta 1996. Do tada su ga muslimani, svedoči, dobro skrivali na tzv. "slobodnoj tuzlanskoj teritoriji".

 

 

Komentari (1)

Loading
SrBa

22.11.2021 13:48

Pola sahranjenih u Potočarima su vojnici koji su izginuli u okolini i doveženi sa strane da se predstave kao žrtve. Ne sporim da je bilo organizovanog streljanja, ali podmetanje vojnika koji su poginuli u jeku borbi je kvarno, a pogotovo da se blati i oskrnavi srpaska strana.