U vremenu kada se principi

selektivno primenjuju, a kriterijumi menjaju u zavisnosti od dnevno-političkih potreba, Srbija je prvi put jasno rekla - dosta je.

Srbija je odavno ispunila sve tehničke i političke uslove za otvaranje Klastera 3. To više nije pitanje procena, već činjenica potvrđena i u zvaničnim evropskim dokumentima. Ipak, umesto da se poštuje sopstvena metodologija, prednost se daje Albaniji i Crnoj Gori, ne zbog stvarnih reformskih rezultata, već zbog njihove potpune političke usklađenosti sa spoljnim interesima EU.

Time je

još jednom pokazao da ne vrednuje stvarnu transformaciju društva, već stepen poslušnosti.

Danas je, očigledno, stoprocentno usaglašavanje spoljne politike zemalja regiona sa interesima EU važnije od vladavine prava, ekonomskih reformi, jačanja institucija i kvaliteta života građana. Takav pristup obesmišljava sam proces proširenja i šalje poruku da reforme nisu cilj, već sredstvo pritiska.

Srbija je upravo zbog toga odlučila da ne učestvuje u političkom teatru u kojem se unapred zna ko je „dobar“, a ko „problematičan“.

U takvim okolnostima, prisustvo Srbije na samitu u Briselu ne bi značilo dijalog ravnopravnih, već učešće na vazalnom skupu čiji je jedini cilj da se Srbija disciplinuje i natera da se svrsta. Odluka da se na takav skup ne ode nije izolacija, već čin samopoštovanja i državnog dostojanstva.

Srbija ovim potezom ne brani samo sebe, već i ceo region. Jer ako se danas bez posledica mogu zanemariti reformski rezultati Srbije, sutra će isto doživeti svaka država

koja se usudi da vodi nezavisnu politiku. Vučićev potez je jasan signal da region ne mora biti prostor bezuslovne poslušnosti, već prostor suverenih odluka i međusobnog poštovanja.

Ovo je i snažan dokaz nezavisne politike Srbije. Dok se od drugih očekuje da bez pogovora preuzimaju tuđe stavove i učestvuju u geopolitičkim sukobima koji im ne pripadaju, Srbija ostaje na svojoj strani. To nije politika inata, već politika istorijskog iskustva, odgovornosti i mira.

Zbog toga

danas nesumnjivo stoji rame uz rame sa najvećim državnicima koje je Srbija imala, a po snazi odluka i sposobnosti da sačuva samostalnost države u najtežim međunarodnim okolnostima, po mišljenju mnogih čak i iznad . Dok je Tito balansirao između blokova, Vučić balansira u svetu u kojem se balans ne dozvoljava.

Odluka da se kaže „ne“ Briselu nije bila laka, ali je bila ispravna. Srbija je pokazala da evropski put ne može značiti odricanje od dostojanstva, istine i prava na sopstvenu politiku. Upravo zbog toga, ovaj potez neće ostati zapamćen kao udaljavanje od Evrope, već kao trenutak u kojem je Srbija jasno stala u odbranu sebe i svih koji žele pravedan, ravnopravan i slobodan region.

Izvor: Pogled / Miroslav Zavidović

Bonus video: