Piše: Vasilije Papović
Glavni urednik

Kampanja je skoro gotova, izbori su za pet dana. Verujem da je velika većina građana već odlučila kome će dati glas. Kada se sabere sve što se dešavalo u protekle dve godine, utisak je da je klatno biračkog tela otišlo na suprotnu stranu ili, kladioničarskim rečnikom, da je Vučić za dve godine preokrenuo rezultat iz dvojke u keca.

Posmatrajući celu kampanju, a pogotovo njen završetak, čini se da još od 2014. među njegovim pristalicama nije vladala bolja atmosfera: nikada više optimizma i spontanosti, a nikada manje unutrašnjih sukoba. Izgleda da svi deluju kao jedan, a ruzmarin je, bogami, zamirisao u jesen, što je samo po sebi čudo prirode.

I ne samo to. Velika većina onih koji nisu u stranci, ali su patriotski orijentisani, ili su samo obični ljudi koji žele dobro svojim porodicama, sasvim racionalno se okrenula strani koja nudi izvesnost i stabilnost, i u politici i u ekonomiji.

A s druge strane - muk. Jeziva tišina skrivena iza praznih floskula, lišenih sadržaja. Besmislena, slepa mržnja koja je sama po sebi jalova i nesposobna da ponudi bilo šta napredno i pozitivno. Frustracija deteta koje vlast zamišlja kao zvečku koju bi rado tresnulo o pod.

Ovi studenti od 60 i više godina imali su priliku da se izjasne o svemu što žele da menjaju u Srbiji. Ništa nisu rekli, pa je logično pomisliti da je reč o sledbenicima antičkog filozofa Pitagore, čija je doktrina podrazumevala ćutanje. Novi učenici te škole u antičkoj Grčkoj morali su da provedu između tri i pet godina u potpunoj tišini: nisu smeli ništa da pitaju niti da komentarišu. Morali su i da čuvaju tajnu poput budističkih monaha.

Ovi naši su, izgleda, u tome najbolji. Tokom cele kampanje, kao i pre nje, uspešno su sačuvali tajnu o tome šta bi radili ako dođu na vlast, sa kim bi sarađivali u svetu i kuda bi vodili zemlju. Sve je ostalo jedna velika misterija, umotana u šareni papir navodne borbe protiv korupcije i zalaganja za bolje sutra.

Nismo saznali ni koji bi novi put napravili, ni koju bolnicu izgradili, ni koju fabriku otvorili. Izgleda da sve to treba da bude iznenađenje, kao kada Deda Mraz ostavlja deci poklone ispod jelke. A narod samo treba da im veruje, i ništa drugo. Lako je verovati Vučiću kada ide od grada do grada, od sela do sela i govori gde će biti realizovani novi projekti.

Hajde ti, majčin sine, veruj u nešto za šta ne znaš ni šta je, ni za šta se zalaže, ni odakle je došlo. U nešto što može biti svašta, a bogami i ništa, jer su tako odlučili oni koji kreiraju ovu, bukvalno neviđenu, izbornu ponudu. Ili, bolje reći, nevidljivu. A oni koji su je smislili sigurno ne žive u Srbiji i ne bi snosili posledice sopstvenog avanturizma.
Možda bi neko i poverovao da Šoškić, Pajtić, Petrović i ostali hodaju po vodi da iza njih nisu ostali tragovi iz vremena koja nisu bila dobra za Srbiju. Upravo to u velikoj meri demistifikuje celu priču.

Ako se setimo šta su tada radili, nema razloga da sumnjamo da bi se danas drugačije ponašali.

I na kraju, moram da se složim s kolumnistom jednog opozicionog glasila koji kaže da je „Laki malo nervozan“. Jeste, samo što ovaj Laki sedi u Crti, ProGlasu, na plenumima, u dekanatima raznih fakulteta, u samoproglašenoj kulturnoj eliti i na sličnim mestima. Imam utisak da će tog Lakija 26. oktobra sačekati nimalo prijatno buđenje, kao posle teškog pijanstva. Ali dobro, kreće sezona rasola i kiselog kupusa. A ruzmarin je najbolji uz pečenje.