Zamislite sednicu Vlade Srbije početkom 2027, ako blokaderska lista pobedi. Tačka jedan: nestašica goriva. Premijer — ime mu ne znamo, jer je i on anoniman - otvara sednicu: „Ne možemo da odlučujemo. Plenum Filozofskog je protiv interventnog uvoza, plenum novosadskog Pravnog je za, a plenum Poljoprivrednog još zaseda, jer je neko tražio da se ruke ponovo prebroje…“ Sednica se prekida. Gorivo će sačekati anarhiju.

Ovo nije skeč iz „Top liste nadrealista“ u kom vlada štrajkuje, a rudari imaju svoj voz za prevoz uglja. Ovo je model odlučivanja blokaderske liste. Pokret je na fakultetima poništio ustavni poredak i uveo novi: svaki fakultet ima plenum, čini ga ko god tog dana dođe, a o svemu moraju da se saglase svi plenumi. To je model komune — tačnije, anarhistički. Komunizam je bar imao centralni komitet, generalnog sekretara i demokratski centralizam: znalo se koga treba slušati i koga kriviti. Ovde se ne zna ni jedno ni drugo.

Nije to samo pitanje efikasnosti, nego i Ustava. Kandidati na listi moraju unapred da se obavežu da će poštovati odluke plenuma. To se u pravu zove imperativni mandat, a Ustav i zakon kažu da mandat pripada poslaniku, a ne plenumu. Blanko ostavke smo ukinuli još 2011, a blokaderska lista ih vraća na mala vrata - samo što se vernost sada ne duguje šefu stranke, nego plenumu. Poslanik koji glasa kako mu jave sa plenuma nije poslanik, nego kurir. Ili medijum, kako oni sebe zovu.

Ovaj pokret često porede s Pol Potovim, gde su mladi sprovodili teror nad sopstvenim narodom - uz milione mrtvih. Ujka Vasa misli da je poređenje pogrešno. Jedini pokret koji su stvorili studenti jesu avganistanski talibani - reč „talib" i znači učenik. Ali i talibani su imali vođu s imenom i prezimenom, mulu Mohameda Omara, i gvozdenu organizaciju, prvo vojnu pa političku; nikada anarhiju, nego hijerarhiju. Blokaderskoj listi uspelo je ono što nije pošlo za rukom ni talibanima ni Pokretu pet zvezdica: da bude pokret bez glave, bez imena i bez programa.

A sad ono glavno. U kampanji blokaderska lista izbegava svako pitanje oko kojeg u društvu postoji podela. Birač neće saznati stav liste o Kosovu i Metohiji, sankcijama, litijumu, članstvu u EU, ratu u Ukrajini ili budžetu. Nisam siguran da bi se svi plenumi saglasili ni oko toga koji je dan. Ako ne umeju da odgovore ni na jedno sporno pitanje, kako će sutra upravljati državom, gde je svaki dan sporno pitanje? Društvom se nigde ne vlada konsenzusom, nego odlučivanjem većine. Maks Veber je to zvao etikom odgovornosti: političar odgovara za posledice odluka, ne za lepotu namera. Model u kojem o svemu odlučuju svi nije nov: zvao se Pariska komuna i trajao je sedamdeset dva dana.

Istorija izbora je nemilosrdna: niko, nigde, nikada nije pobedio bez imena na čelu i bez programa. Žuti prsluci su s milionima na ulici osvojili pola procenta; „Okupiraj Volstrit“ ni toliko; španski indignadosi su uspeli tek kad su postali Podemos - s licem i programom. Jedini sličan koji je osvojio vlast, Grilov Pokret pet zvezdica, imao je i osnivača i rukovodstvo, pa se, čim je program postao magla, podelio. „Otpor" je do 5. oktobra 2000. bio kampanja opozicije Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice, namenjena mladima i razbijanju straha od vlasti. Kad je na izbore 2003. izašao sam - bez lidera, s programom od tri reči „Samo vas gledamo“ - dobio je manje od dva odsto i nestao.

Izborni program liste je, srećom, odavno napisan - u „Alanu Fordu“: „Mi ništa ne obećavamo i to ispunjavamo.“ Tačnije se ne može. Tamo gde ništa nije obećano, nema ni polaganja računa, a glas za listu bez imena i programa jeste blanko menica predata nepoznatom licu. Birači to osećaju. A kad posle izbora bude sabirala rezultate, uteha je spremna, iz istog stripa: „Pamet nas je jurila, al' smo bili brži.“