Vanredni parlamentarni izbori biće raspisani već početkom septembra i biće održani u drugoj polovini oktobra. Obojena revolucija, koja je trajala duže od godinu i po dana, u potpunosti se ispumpala. Najveći broj blokadera-terorista razočarao se u „našu decu“, blokadere na fakultetima, koji su se odali strančarenju i politikantstvu. Međutim, opasnost po državu i dalje nije prošla. O tome svedoči i poslednji primer velikih šumskih požara koji su zahvatili Deliblatsku peščaru i Stolove. Njih su blokaderi-teroristi pokušali da zloupotrebe za pumpanje obojene revolucije pred same izbore.

Podatak da blokaderska sekta nije uspela da skupi ni potreban broj kontrolora za izbore, kao i to da blokaderska lista još nije sastavljena, već i dalje traju svađe ko će na njoj biti, a ko ne, govori mnogo o obojenoj revoluciji koja nas je zadesila.

U takvoj situaciji, međutim, strana koja je u jednom trenutku bila u stanju da danonoćno blokira raskrsnice i fakultete, da pokušava da zapali žive ljude dok istovremeno napada policiju, sada traži razlog za podizanje pobune.

Kako su dokazali mnogo puta do sada, ne postoji nijedna jedina stvar koja je za njih sveta. Ispolitizovali su smrt 16 ljudi pod nadstrešnicom i izvodili satanističke rituale godinu i po dana. Politizovali su svaku moguću nesreću, tragediju i smrt u morbidnoj nekrofilskoj politici koju vode. S pravom su dobili nadimak „čekači leševa“.

Naravno, nikada nisu odgovorili na pitanje ko je odgovoran za smrt studentkinje Milice Živković na Filozofskom fakultetu. S obzirom na to da za to nije moguće optužiti državu, Milica Živković za njih ne postoji.

Pa ipak, po potpuno istom receptu kao i ranije, sada su pokušali da zloupotrebe užasne šumske požare u politikantske svrhe, radi rasplamsavanja pobune koja je utihnula i ugašena snagom države. Na njihovu žalost, nedostajalo je samo jedno – mrtva tela i krv.

Obučeni vatrogasci-spasioci, policija i vojska, znajući u kakvim se uslovima bore protiv vatrene stihije, kao prioritet su istakli ljudske živote, a zatim imovinu ljudi. Sama šuma, bez obzira na to koliko je dragocena, neuporedivo je manje vredna od ljudskih života. To je tako za sve normalne ljude, osim za blokadere-teroriste.

1

Pozivi neobučenim civilima da gase požare

Od samog početka akcija je, kao i sve što rade čekači leševa, bila sumnjiva i politički obojena. Prva tačka morbidnog plana ticala se dehumanizacije vatrogasaca. Druga tačka je narativ o tome kako su „sami, jadni, goloruki ljudi“ ostavljeni da se bore protiv stihije. Treća tačka trebalo je da uključi poginule, koji bi bili žrtvovani na oltaru obojene revolucije.

Analizirajući plan korak po korak, jasno je da je, po istom principu dehumanizacije policije tokom nasilnih protesta i blokada, sada bes usmeren na vatrogasce. Činjenica da su u gašenju požara, nakon što je on prerastao određene razmere, angažovani srpski helikopteri, ali i ruski „Iljušin 76“, nebeski div koji nosi čak 42 tone vode, vatrogascima je dala sporednu ulogu.

U takvim situacijama, naime, vatrogasci sa svojim vozilima služe kao obezbeđenje požarišta i rade na dogašivanju. Požar, iako nema vidljivog plamena, može danima i nedeljama da tinja u samoj zemlji, među korenjem i u pepelu, a posebno na terenu kakav je peščara. Zato je nakon angažovanja moćnih mašina uloga vatrogasaca promenjena. Srpske „super puma“ i „kamov“, te ruski „iljušin“, aktivni požar su ugasili, a vatrogascima je ostavljeno ono što mogu da izvrše bez opasnosti po sopstvene živote.

Naravno, bez obzira na sve, vatrogasci su odmah postali neprijatelji, izdajnici, ćaci, životinje koje ne žele da pomognu ugroženom stanovništvu. Svemu tome doprinele su tajkunsko-terorističke lažovizije N1 i Nova S, na kojima su pumpane ispovesti meštana koji su „svoje domove branili goloruki“ itd.

Meštani jesu pomagali vatrogascima u odbrani od vatrene stihije, ali daleko od toga da su bili ostavljeni sami. Ispostavilo se da su većina onih koji su davali izjave za nacističku N1 i nacističku Novu S zapravo aktivisti blokadersko-terorističke sekte.

Njima je sekta obezbedila tzv. naprtnjače, koje nose oko 20 litara vode, sa prskalicama ne mnogo jačim od onih za prskanje povrtarskih kultura, poput krompira, na kojem se zlatice prskaju uz pomoć takvih sprava.

Sve te slike „hrabrih“ aktivista, koji ne žale ni život dok na plamen udaraju ručnim prskalicama, lajkovane su i podeljene na stotine hiljada puta sa botovskih naloga na društvenim mrežama. Ideja je bila da se još jednom institucije izoluju i da se pokaže kako država ne misli na narod, koji je ostavljen sam.

U Deliblatskoj peščari vatrogasci su radili i na pravljenju odbrambenog pojasa. Površina koju nije moguće spasiti od vatre biva odsečena od zdravog tkiva jednostavnim sečenjem i rušenjem stabala ili njihovim čupanjem iz korena bagerima. Sve to su ustaljene prakse u celom svetu i deo su strategije odbrane od požara. Uvek je prioritet zaštita života i naselja, a ne požarišta u celini.

Međutim, aktivisti blokadersko-terorističke sekte upadali su upravo u te proseke, odbrambene pojaseve i napuštena područja, koja su postala nebezbedna za boravak, i pretvorili ih u svoje „bojno polje“.

Tu su mlatili lopatama po zapaljenoj travi i prskali vatru iz pomenutih naprtnjača. Igrokaz je trebalo da dokaže upravo to da je sve napušteno i žrtvovano jer neko ne vodi računa o prirodi, ljudima i samoj zemlji.

Plan je, ipak, ostao nezaokružen bez uspešno izvedene treće tačke. Ona je trebalo da bude veliko finale cele ove predstave.

Šahovski „Grčki poklon“ koji je trebalo da dovede do grčkog raspleta

Blokaderska opsednutost grčkom mitologijom i besmislenim, nesuvislim porukama viđena je više puta tokom blokada. Verovatno najpoznatiji primer je drvena maketa Trojanskog konja koju su vukli sa sobom po raskrsnicama. Trojanski konj je simbol lukavstva, obmane, prevare, laži, manjka dostojanstva i časti. Moglo bi se reći da su blokaderi-teroristi izabrali pravu maskotu.

Međutim, Trojanski konj je i simbol žrtve koja pada na polju neprijatelja radi „višeg dobra“. Kada ta vrsta dečjih igrica preraste u realnost i kada se tiče ljudskih života, postaje vrlo ozbiljna.

Ono što je trebalo da se desi u šumama Deliblatske peščare i seoskim atarima može se nazvati „Grčkim poklonom“. Ovaj termin je poznat u šahu kao taktika u kojoj igrač namerno žrtvuje svog lovca kako bi srušio odbranu protivnika. Upravo kao drveni Trojanski konj, lovac izgleda kao lak plen i protivnički kralj mu prilazi sa lakoćom, spuštenog garda, da ga pojede, a to „lagano neutralisanje“ zapravo je početak njegovog kraja.

Nakon što protivnički kralj pojede lovca, partija je gotova u samo nekoliko poteza.

Da su čekači leševa doživeli da, gurajući neobučene aktiviste i seljane u požar, neko zaista i pogine, to bi bio Trojanski konj, tj. Grčki poklon obojene revolucije. Do izbora je ostalo nešto više od mesec i po dana, a revolucija je u potpunosti utihnula. Oni koji jašu na tuđoj krvi i koji se njome ritualno mažu dobili bi novi zalet pred sudbonosne dane po Srbiju.

Ono što je zanimljivo jeste to da je sličan „poklon“ viđen pre samo osam godina, upravo u Grčkoj, čiju mitologiju blokaderi-teroristi obožavaju.

Naime, na vlasti u Atini bila je Siriza Aleksisa Ciprasa, koja je od zemlje pred bankrotom pokušala da napravi odgovornu i uspešnu državu. Uz mnogo problema sa kojima se susrela, Ciprasova vlada zauvek je obeležena stravičnim požarom u mestu Mati u leto 2018. godine.

Niz nesrećnih okolnosti, velika gužva i zakasnela reakcija nadležnih na terenu doveli su do gubitka 102 života. Odgovorni su uglavnom bili policajci na terenu, koji su automobile sa ljudima koji su se evakuisali greškom preusmeravali direktno u vatrenu stihiju. Premijer Cipras nije podneo ostavku, ali pojedini ministri jesu. Na sledećim izborima Siriza je u potpunosti obrisana.

Najveću političku korist od ove velike nesreće imao je sadašnji premijer Kirjakos Micotakis. On se tada pitao kako „odgovorni mogu da spavaju“, direktno upirući prstom u Ciprasa.

Ono što evidentno nije bio greh same vlade, već konkretnih ljudi na terenu – i nadležnih i onih koji su pokušali da se evakuišu – na kraju je iskorišćeno i zloupotrebljeno u političke svrhe. Nakon pada Sirize, na vlast u Atini došli su mnogo „kooperativniji“ činioci, kojima su svi požari i tragedije nakon toga oprošteni.

S obzirom na to da srpski vatrogasci, policija i vojska na terenu nisu dozvolili paniku i histeriju, koje bi možda dovele i do pogibija, blokaderi-teroristi pokušali su da ih izazovu na svaki način. Panika i dezinformacije na društvenim mrežama najbolji su dokaz da je čitavom morbidnom planu nedostajao ovaj poslednji čin nekrofilske politike.