KRICI MRTVIH KOJE HRVATSKA I SVET NE ŽELE DA ČUJU! Jama i Oluja – ista jama, isti krik

Prošlo je tri decenije od hrvatske vojne operacije „Oluja“ i 82 godine otkako je tragično preminuo pesnik Ivan Goran Kovačić, a pitanje i dalje ostaje nepromenjeno – da li Balkan ima snage da zakopa svoje jame, one stvarne i one u sebi?

Ivan Goran Kovačić, jugoslovenski pesnik čija je poema „Jama“ postala jedna od najsnažnijih literarnih osuda zla i mržnje, ostavio je svetu opomenu koja ni danas nije izgubila svoju jačinu. Njegove reči, nastale iznad bezdana dinarskih kraških jama, danas su podjednako aktuelne. Jer jame nisu zatvorene – ponovo su se otvorile devedesetih, tokom egzodusa Srba u „Oluji“. Trideset godina kasnije, isto pitanje odzvanja: da li smo u stanju da se suočimo sa vlastitim demonima?

Foto: Jutjub printskrin/ RTS Prikazuje

 

Pesnik koji je postao savest svog vremena

Kada govorimo o Ivanu Goranu Kovačiću, govorimo o umetniku koji je oličavao moralni kompas svog naroda u najmračnijim trenucima. Rođen 1913. godine u Lukovdolu, odrastao je između dva sveta – katoličkog i pravoslavnog, hrvatskog i srpskog. Njegova lična sudbina bila je oličenje balkanskog čoveka rastrzanog između ratova, mržnje i ideologija. Poginuo je 1943. godine, zaklan od četničke ruke, ali do poslednjeg daha ostao veran ideji čovečnosti.

Pesnik sa misijom

Kovačić je bio učitelj, književnik, esejista – ali pre svega pesnik koji je odbijao da ćuti. Dok su mnogi bežali u inostranstvo, on je ušao u partizanske redove, ne sa oružjem, već sa olovkom i sveskom. Njegova poema „Jama“, napisana 1943. godine, jedno je od najpotresnijih svedočanstava o ratu, zločinu i ljudskoj patnji. Nije to metafora, već ispovest mučenika koji iz prve ruke opisuje bacanje u jamu – bezdane u koje su bačeni Srbi, Jevreji, Romi, ali i Hrvati antifašisti.

Ti stihovi leže kao večna senka nad Glinom, Jadovnim, Jasenovcem... ali i nad Kninom, Benkovcem i Gračacem devedesetih godina. Jer, istorija na Balkanu nikad ne umire – ona se ponavlja, i to uvek krvlju.

„Bio je bljesak munjevita noža,
I vrisak, bijel još i sad u sljepoći,
I bijela, bijela krvnikova koža...“

Krik iz jame koji još odzvanja

Danas, dok se „Oluja“ slavi kao državni praznik, Kovačićevi stihovi dobijaju novu težinu:

„I klali su nas. Krv je lila vrela

kroz pukotine kostiju i čela,
kroz oči, usta, kapi su nam tekle...“

Slike pustoši Krajine – porušene kuće, prevrnuti krstovi, spaljena sela – nemoguće je gledati bez da čujemo krik iz „Jame“. Ironija sudbine je da je upravo Kovačić, koji je pozivao svoje sunarodnike da ne postanu zločinci, danas simbol čovečnosti koji se nadvija nad istom provalijom:

„Nitko se ne vraća,
nitko da digne krik,
Samo mrtvi šume
u jamama kraj njih.“

Printscreen

 

Evropa, koja se klanjala Kovačićevom humanizmu i citirala njegove stihove kao opomenu, 1995. je ćutala. Niko nije citirao „Jamu“. Niko nije rekao: „Ovo je nova jama.“ Umesto toga – stigle su čestitke. Zagreb je slavio „oslobođenje“, a duše mrtvih ćutale su pod pepelom Krajine.

„I ja sam pado... kroz bezdane tame,

u mukle jame, na kamen i plame...“

Zatvorene oči sveta

Dok su sateliti snimali ofanzivu, svet nije video kolone izbeglica. Deca na prikolicama, suze staraca, poniženje bez glasa. Umesto osude – čestitke iz Vašingtona i Berlina. Hrvatska je slavila „najveću oslobodilačku operaciju posle Drugog svetskog rata“ – rečima koje jezivo podsećaju na one iz 1941. kada su nacisti čestitali Paveliću.

„Jer ja sam gledao kroz krv i oganj
kako se brat pretvara u poganj...“

Poema koja ne zastareva

„Jama“ nas uči: zlo nikada ne umire – ono menja oblike, simbole i jezike. Nekad viče „Za dom spremni!“, nekad „Oluja - sloboda!“, ali cilj mu je isti – istrebljenje drugog. Goran je umro mlad, ali njegov testament ostaje:

„Ne daj se, narode! Ustani i pjevaj,
Nek tvoja pjesma tamu razdrijeva!“

Moj grob – pesnikov zavet

„U planini mrkoj nek mi bude hum,
Nad njim urlik vuka, crnih grana šum...
Nitko da ne dođe, do prijatelj drag, –
I kada se vrati, nek poravna trag.“

Novi demoni, stare jame

Pedeset godina posle „Jame“, Hrvatska ima nove jame – samo ih drugačije zove: „Domovinski rat“, „Oluja“. Ali krv je ista. Belina krvnikovih ruku ista. Dve hiljade mrtvih, dvesta hiljada prognanih. I sve se to danas naziva – „oslobodilačkom operacijom“.

U tom narativu, Kovačićeva „Jama“ je svedena na pesmu. Jasenovac – na izuzetak. Srbi – na mit. A pesnik – na nepoželjan simbol. Umesto sećanja – zaborav. Umesto istine – laž. Možda jednog dana Hrvatska shvati da je najdublja jama – ona koju kopa sama sebi.

„Zar ima mjesto gdje udara ruka
I živiš s onim koji ti je kriv?
Zar ima mjesto gdje još vrište djeca...?“

Nažalost, ima. I mi ćutimo.

(Kurir)

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI