DRAGICI SU UBIJENI SIN I MUŽ "Tačija u sudnici nisam htela ni da pogledam, ne očekujem pravdu u Hagu"

Ovako je, tihim glasom i sa očima punim suza, svedok Specijalnog suda za zločine OVK Dragica Božanić opisala svoj nedavni izlazak pred sudije u Hagu, kada se našla u istoj prostoriji sa nekadašnjim komandantima OVK, Tačijem, Veseljijem, Krasnićijem i Seljimijem. Istim onim čiji su vojnici u selu Opteruša kod Orahovca leta 1998. godine kidnapovali i ubili Dragičinog sina Nemanju i supruga Mladena.

Dragica nije želela da se "sakrije", da bude zaštićeni svedok, već je jedna od retkih do sada, koja je pod punim imenom i prezimenom svedočila o tragediji koju je doživela.

"Kad sam ušla u sudnicu nisam htela da uhvatim njihov pogled (prim. aut. Tačija, Veseljija i drugih). Rekli su mi biće oni sa desne strane kad uđeš, ali ja sam ono moje zacrtala u glavi - ne treba mi da ih vidim. Ja idem po onome što sam rekla prvog dana - ne odustajem, idem na kraj sveta", započinje priču Dragica Božanić, koja nas je dočekala u svojoj kući. U sobi, iza nje na zidu, slike supruga i sina koje je kidnapovala i ubila OVK. Zvanično, njihovi posmrtni ostaci su pronađeni 2006. godine, ali Dragica u to ne veruje.

"Za nas nema pravde. Daj Bože da je bude u Hagu. Sećam se da je oko pronalaženja posmrtnih ostataka sve bilo nešto na brzinu. Otišli smo na sastanak u Beograd, i rekli su mi da preuzmem kosti supruga, pa sina kad pronađu. Tako su rekli. Ja sam rekla da nije to veselje da skupljam ja porodicu, sad supruga, pa posle sina. Onda su posle nekoliko dana opet zvali i rekli da su sada pronašli i kosti mog sina, ali ne verujem da je to istina. I mali prst da su našli od njega, ja bih to prihvatila", kaže ona.

Na pitanje da li misli da će iko ikada odgovarati za ove zločine, Dragica Božanić sumnja u to.

"I ne boli me samo to. Zabolelo me je kada su u našim medijima posle mog svedočenja stavili moju sliku uz Tačijevu. Zašto njegovu? Zašto nisu stavili mog supruga i mlađeg sina. Ne treba mi Tačijeva slika pored mene". 

O životu u selu Opteruša i tome što komšije Albanci nisu želeli da ih upozore šta im se sprema, Dragica tiho priča. 

"Nemam želju da se vratim. Išla sam tamo i sa Euleksom, vodili su me ispred kapije naše kuće i rekli da ako hoću uđem u dvorište.  Nemoj da se brineš mi smo tu, rekli su. Nisam mogla da ustanem iz auta, kao da mi je došlo dvorište u krilo i one kuće sve. Nisam mogla da se pomerim iz kola i nisam htela da izađem. Rekla sam ne mogu, neće duša da idem i ne. Mi smo u Opteruši živeli zajedno, Albanci i Srbi. Moj suprug je radio u prosveti. Predavao je srpski, bio je i zamenik direktora, direktor. I evo dokle je došlo. Bio je dobar sa svima. On nije znao da kaže ništa loše nikome, da uvredi, podvikne, ni svojoj deci, nikome. Ja sam zato pitala, zašto komšije nisu imale hrabrosti jedan da dođe da kaže sklonite se. Nas nije bilo mnogo, osam muškaraca i osam ili devet žena. Ovi mlađi što su bili oni su otišli malo ranije, nekoliko meseci pre toga. Tako da nismo bili svesni šta će da nas snađe", kaže Dragica.

Priseća se razgovora sa sinom.

"A, ja kad sam rekla sinu, idi imaš tetku u Prizrenu, u Mladenovcu babu i dedu, ujke, idi. On me pomazio po kosi i rekao mama idi ti", priča Dragica prstiju pobelelih od stiskanja, dok vadi slike iz sećanja.

Dragica Božanić nije dobila pravo na penziju supruga Mladena, učitelja, kojeg je OVK kidnapovala i ubila.  

"Nemam pravo na penziju supruga. Ne znam kako. Nije mi jasno. Zvali su me, odnela sam svu papirologiju. Nekoliko dana kasnije su mi rekli da ja u Srbiji nemam prava na penziju muža", priča Dragica za "Kosovo online".

Čak i ukoliko bivši lideri OVK budu osuđeni u Hagu za počinjene zločine, za nju će to biti slaba uteha.

"Rekla sam, za mene može da bude sve, ali mog sina i mog muža nema. Oni koji su u zatvoru oni jesu u zatvoru, oni će da izađu, a gde su moji, ko će da mi kaže, e tu su ili ovo se deslio ovamo ili ovaj je ubio ovoga. Ni danas se ne zna ko ih je ubio. Daj Bože da saznam bar dok sam živa. Što se kaže danas jesam, sutra nisam, ali jako mi je žao, teško je da se iskaže. Rekla sam samo kad bih saznala dok sam u životu. Da je makar neko od njih ostao živ, bez obzira da li se radi o mom suprugu, sinu ili nečijem sinu, ili bratu. Jedan da je ostao živ da bi saznali šta se desilo. Ovako ne verujem da ćemo da saznamo", završava svoju priču Dragica.

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI