Pošli su bezbrižno na Bistricu, onda su se začuli rafali! Bogdan je ranjen 7 puta, ostao je bez slezine, bubrega i DELA LOBANJE, a onda kreće PAKAO!

Božidar i Bogdan Bukumirić 13. avgusta 2003. godine pošli su bezbrižni na kupanje na reku Bistricu, no taj dan im je zauvek promenio život. Ova dvojica braće preživeli su napad albanskih terorista na Kosovu.

Bogdan Bukumirić ranjen je sedam puta, a pravo je čudo što je danas uopšte živ. Zbog ovog napada ostao je bez slezine, bubrega i dela lobanje. No, njihova muka nije se završila na Bistrici, na putu prema ambulanti i italijanskoj bolnici, tog dana, Albanci su ih presreli i ponovo ih napali.

- Bili smo na kupanju. Ne samo brat i ja, bilo je preko stotinu nas na reci Bistrici. Odjednom se čuo rafal i počela je vriska, jurnjava kako bi se došlo do ambulante. Ja sam prihvatio brata, stavio ga u kola i vozio do ambulante. Od ambulante smo krenuli prema italijanskoj bolnici i tamo su nas kod pijace zaustavili Albanci, počeli su da nas tuku i da razbijaju auto. U tom momentu su naišla kola KFORA koja su se kretala prema mestu zločina, čija je namera bilo da sačuvaju ono što je ostalo preživelih Srba i kako Albanci opet ne bi napadali. Nas su videli u toj gužvi. Mene su stavili u svoja blindirana kola, brata ne znam gde su odveli i komšije što su bile sa njim. Posle su mog brata prevezli na VMA, a ja sam posle dva dana došao kod njega.

Sećate li se koliko pucnjeva je bilo, ko je još pored vašeg brata bio ranjen? Koliko puta je vaš brat ranjen?

- Bila su dva kratka rafala iz automatske puške. Dvoje su tu na licu mesta stradali. Četvoro njih bilo je ranjeno. Među njih četvoro bio je i moj brat, koji je zadobio šest metaka kroz telo i sedmi u nožni članak.

Kako ste vi uspeli da izbegnete ranjavanje? Da li ste se našli na udaru?

- Naravno. Bili smo rašireni na sve strane, jer smo došli na kupanje. Moj brat i pokojni Pantelija Dakić bili su direktno na udaru, jer su od napadača bili udaljeni svega 14, 15 metara.

Ispričali ste da ste nedugo nakon ovog napada pokušali da dođete do bolnice uz svog brata, no to vam nije pošlo za rukom zbog napada Albanaca. Da li ste na kraju ipak uspeli da dođete do Peći, do same italijanske bolnice u kolima KFORA?

- Ne. Mene su odvezli kući, a brata ni ne znam gde su tada odvezli.

Rekli ste da ste se vozili prema bolnici u trenutku kada su vas Albanci ponovo napali. Kako su uspeli da napadnu kola u kretanju?

- Bili smo se zaustavili, tražili smo pomoć. Oni su videli srpske tablice i odmah su napali. Onda su nas tukli.

Sećate li se koliko je to dugo trajalo, pretpostavljam da je to bilo mučno za sve vas?

- Scena je bila mučna, a sve to trajalo je 15, 20 minuta.

Ko je zaustavio taj napad, ko vas je spasio?

- Ujedinjene nacije, KFOR, pojačanje koje je išlo prema selu.

Kako je tekao vaš oporavak posle svega toga, mislim, ne samo fizički, nego i psihički?

- Teško, jako teško, sve to je jako dirljivo i jako bolno.

Odrastali ste na Kosovu. A nakon ovog događaja odmah ste došli u Beograd?

- Da. Mi smo došli u Beograd, a brat je bio na lečenju na VMA. Tu se lečio, tu se polako oporavljao. Taj oporavak je bio težak. Sticajem okolnosti ja sam ostao u Beogradu. Počeo sam da radim. Obojica ovde živimo.

Nakon svih ovih godina osećate li se imalo bolje? Kako se nosite sa svim tim? Da li vam i dalje naviru sećanja na taj dan?

- Dolaze, dolaze sećanja, to nikada ne može da se zaboravi.

Vaš brat je oženjen i ima dve ćerke. Da li ste vi oženjeni, imate li decu?

- Ne, nisam oženjen još uvek.

Kako se vaš brat nosi sa svim tim što ste doživeli, pretpostavljam da imate podršku jedan u drugom?

- Imamo, naravno. U najtežim trenucima njega "podižu" njegova deca.

- Ima i to velikih posledica. Na promene vremena proživljava strašne bolove, ma da to neće da ispolji.

Koliko često mora da posećuje lekare?

- Neprestano je pod lekarskim nadzorom.

Uspevate li da se uklopite u svakodnevni život?

- Pokušavamo, ali kada se izdvojimo sami razmišljamo o tome šta je moglo da bude, a šta se desilo.

Da li vam je, nakon što ste došli u Beograd, neko pomogao da prevaziđete te teške trenutke, neko od političara?

- U početku su svi pomagali. Kako je tekao oporavak na bolje, polako su svi počeli da se okreću svom poslu, da tako kažem. Počeli su polako da zaboravljaju.

Da li vas danas neko posećuj, da li imaju obzira prema toj traumi koju ste proživeli?

- Imaju. Kada je godišnjica tog događaja, seti se dosta njih i objave nešto o tome, o nama na televiziji. Još nikako nisu pronašli zločince.

Upravo to je trebalo da bude moje sledeće pitanje. Naslućujete li ko stoji iza tog napada na vas i sve prisutne na reci Bistrici tog dana?

- Ne znamo. Nisam u toku da li se radi na pronalasku napadača, zato postoje nadležne službe koje trebaju da znaju da li se na tome radi ili ne.

Da li ste vi "digli ruke" od toga da će da se pronađu počinioci ili i dalje mislite da je to moguće?

- Nismo. Nikada i nećemo, dok se ne pronađu počinioci i dok ne budu kažnjeni.

Nakon svega što ste proživeli da li bi neko izvinjenje ili kažnjavanje počinioca pomoglo?

- Teško tu vredi izvinjenje. Kako biste vi ili bilo ko drugi to prihvatili? Stavite se u tu poziciju.

Vaš brat je u vreme napada imao 15 godina, a Vi?

- Ja sam imao 27 godina.

Vaš brat je u jednom intervjuu rekao da je za njega u tom trenutku završilo detinjstvo. Vi ste bili stariji, da li ste imali nešto drugačiju percepciju društva, života, okruženja u kome ste živeli? Da li je postojao nekakav nagoveštaj da bi moglo da se desi upravo ono što vam se desilo?

- Nije bilo nikakvog nagoveštaja. U svakom momentu može da naiđe naoružan čovek i da puca. Ne samo dole u enklavi, može i ovde, u sred Beograda to da se desi ili bilo gde drugo.

Bili ste bezbrižni, potpuno nespremni i onda najednom...

- Da, baš tako.