"Osetio sam MIRIS KRVI, znao sam da su sveži": Jezivo svedočanstvo teroriste OVK o Žutoj kući

Ovo se navodi u poverljivom, dosad neobjavljenom izveštaju iz oktobra 2003. godine, a u kojem osam Albanaca, članova terorističke OVK, svedoči o trgovini organima na Kosovu.

 

- Moja prva isporuka s Kosova bila je 20. jula 1999, druga je bila oko 23. jula, a poslednja ranih dana avgusta. U jutro 20. jula bio sam blizu mog sela, istočno od Peći. Naređeno mi je da vozim kamion do Prizrena. Dat mi je prljavi, prašnjavi SAAB. Po dolasku u Prizren rečeno mi je da skrenem ka Suvoj Reci. Vozio sam još 15 minuta. Prošli smo kilometar posle Ljutoglava. Tamo je bila velika trospratna kuća. Skrenuo sam desno i vozio još 100 do 200 metara. Tamo je bilo 30 zarobljenika, uključujući jednu ženu i 10 vojnika OVK koji su nas čekali. Zarobljenici su očigledno dugo pešačili, bili su prašnjavi, prljavi, puni modrica. U početku sam mislio da će biti razmenjeni za naše zarobljenike. Tamo je bio vojnik OVK koji je ispitivao nekolicinu Srba. Jedan od njih je rekao da je Dragan Jaćimović iz Šilova, blizu Gnjilana. Imao je oko 40 godina. Ostali Srbi bili su iz Retimlja i Gnjilana. Nasilno su ugurani u kamion. Vozio sam nazad do Prizrena. Blizu glavnog puta stigla je grupa od 15 Srba. Džip sa vojnicima OVK išao je ispred, dok su četvorica oficira OVK išla zajedno sa Srbima. Među zarobljenima sam prepoznao Vlastimira Stevanovića iz Prizrena, radio je kao konobar u vojnom klubu. Bio je mršav, u tridesetim godinama. Nekolicina Srba nosila je uniforme. Pitao sam oficira OVK šta će da rade sa njima, rekao mi je da će da ih "pokose u Albaniji". Grupa je prešla u Albaniju preko planine Paštrik. Mi smo nastavili ka Kukešu. Isporučio sam Srbe i vratio se za Prizren.

Jutro 23. jula 1999. godine:

- Ovog puta smo vozili još dalje od Suve Reke. Stigli smo do nekog sela. Dočekala nas je OVK banda koju je vodio Ismet Tara. Ovog puta sam video leševe umotane u sive vojničke ćebiće. Osetio sam miris krvi, pa sam znao da su sveži. Oba pola, ali većinski muškarci. Napunili su kamion leševima. Oficir OVK mi je rekao: "Dobro pogledaj ovo, moj brat je završio u Trepči." Mislim da su mrtvi Srbi bili iz Suve Reke, Gnjilana i Orahovca. Sipali su prašak za dezinfekciju, potom smo se vratili u Kukeš. Koristili su maske i rukavice, a 15 raka je već bilo iskopano. Po dva leša u rupu. Trebalo nam je sat i po da završimo sve. Potom smo se vratili do Prizrena i Peći, gde sam vratio kamion istim ljudima od kojih sam ih uzeo. Po povratku iz Albanije, jedan neprijatan čovek mi je rekao da ćemo biti na vezi.

Oktobar 1999. godine:

 

- Imao sam najmanje dve ture do "kuće-klinike", južno od Burela. Prvi put je bilo u oktobru 1999, vozio sam četvoro ili petoro Srba iz Kukeša do kuće, južno od Burela, i isporučio ih OVK operativcu pod nadimkom Kinez. Kuća je bila tradicionalna i relativno velika, podeljena na dva dela. Nalazila se na kraju prljavog puta, nekih dvadesetak minuta od glavnog puta južno od Burela. Bila je ofarbana u svetložutu boju. Zarobljenici su držani u skladištu iza kuće. Druga isporuka dogodila se krajem maja ili početkom juna 2000. Prevezao sam dvadesetak žena sa lokacije na severu Albanije do kuće kod Burela. Sećam se da kamion nije imao prozore i slabo je ventilirao. Kad smo otvorili vrata, morali smo da spasavamo žene koje se umalo nisu ugušile. Istovarili smo kamion, pet žena je odvezeno u kuću kod Burela. Bilo mi je naređeno da pratim vozilo koje je prenosilo delove tela i organa do aerodroma "Rinas" u Tirani. Potom mi je naređeno da se vratim u kuću i pomognem pri zakopavanju ljudskih ostataka koji su bili u crnim velikim kesama. Ljudski ostaci zakopani su na nekim lokacijama u okolini kuće i na obližnjem groblju.