Napisao pesmu o svom samoubistvu

Osim rodbine, sahrani je prisustvovalo više stotina dečakovih drugova, a jedan od njih pročitao je Uroševu oproštajnu pesmu, koju je napisao 28. jula. U njoj je pominjao smrt, ljubav i majku.

Muklu tišinu na groblju parali su jecaji Uroševe majke. Povremeno se moglo čuti glasno pitanje: “Zašto, Uroše?”, a odgovor je, po svemu sudeći, mladić odneo sa sobom u grob. Iako se spekulisalo da je dečak nakon telefonskog razgovora sa devojkom stao pred voz, njegovi drugovi tvrde da se nije ubio zbog nje.

Pred okupljenima je pročitana pesma puna bola koju je Uroš napisao. Mi vam prenosimo samo jedan manji deo:
“Kevo, nemoj više da me posećuješ, samoj sebi zadaješ bol i mene povređuješ, još više nego što sam sebe povređujem. Zar ne primećuješ.

Znam da me čuješ, iako ne znam voleti, zaboravio sam kako lepe reči izgovoriti. Odavno sam prestao molitve zboriti. U moru lažnih suza obešen ću stolicu nogom oboriti, zato me nemoj posećivati.

Kevo, ti si navikla živeti na mestu gde su ljudi robovi, oprosti mi, ubiće me neizlečivi bolovi. Izjedaju mi dušu crne vrane i
još crnji orlovi.

Sanjam ljude okupljene u crnom, crninom su prekriveni stolovi kao moji đonovi...
Ovo je istinita priča, ovde se ne radi o bajci, ovo je priča o tome gde završavaju stranci...”