Majčini krici kidali i najtvrđa srca: Pajo, čedo moje, kako će majka bez tebe! Vratite mi Paju!

- Pajo, čedo moje, kako će majka bez tebe! Vratite mi Paju! - majčin krik pun bola koji se juče prolomio grobljem u Ljukovu kraj Inđije kidao je i najtvrđa srca! Vrisak u kojem je bila sva patnja ovoga sveta začuo se kada su grumeni zemlje počeli da dobuju po belom kovčegu u kojem se nalazilo telo dečaka Pavla Bataka (9) zvanog Paja, koji je stradao u požaru u porodičnom seniku.

Tokom jučerašnjeg dana, dvorišna kapija porodice Batak bila je otvorena, a dvorište nije moglo da primi sve ljude koji su došli da odaju poslednju počast malom Paji i upute reči utehe za njegove roditelje.

Povremeni jecaji parali su muklu tišinu sve do trenutka kada je beli kovčeg sa gomilom belog cveća utovaren u pogrebno vozilo. Automobil sa belim sandukom hrabrog dečaka put njegove večne kuće prolazio je kroz špalir školske dece, koja su u rukama držala po jednu belu ružu. Drugovi iz razreda su spuštali bele ruže na njegov sanduk i poslednji put se oprostili od njega. Za pogrebnim kolima išla je nepregledna kolona ljudi, na čijim su se licima videle suze.

Celo selo išlo je put seoskog groblja kako bi se oprostilo od omiljenog dečaka i komšije.

Ljudi su u tužnoj koloni tiho govorili da je ovo tragedija kakvu njihovo selo ne pamti.

Meštani su ceo sat čekali kod grobljanske kapele kako bi položili cveće i dodirnuli beli sanduk u znak oproštaja.

Opelo su služila tri sveštenika, a njihova služba je terala suze na oči svih prisutnih. Pajinu majku pridržavali su rođaci, dok se na njenom licu video bol. Otac Vasa trudio se da sakrije suze, ali nije uspevao. Jezivu tišinu prekinuo je majčin bolni krik, a za njim su ostali počeli da ga dozivaju.

- Ne dajte ga! Ne odvajajte Paju od mene. Pajo, čedo moje, kako će majka bez tebe?! Uzmite mene, vratite mi Paju - vikala je neutešna majka.

Naricao je i Pajin deda, koga su rođaci pridržavali da se ne sruši u raku. Plakalo je staro i mlado, a onda su svi utihnuli i stajali zagledani u raku u kojoj se nalazio beli sanduk.

Učiteljica: Bio si naše čedo, a sada si naš bol!

U ime Pajinih školskih drugova i škole, slomljenim glasom oprostila se njegova učiteljica. Dok je čitala oproštajni govor, niz lice joj je tekao potok suza.

- Pajo, bio si naše dete, čedo i učenik, a sada si naš bol! Ostaje pitanje na koje nećemo naći odgovor, zašto ti je prekinuta mladost? - rekla je učiteljica i poručila: „Slava mu“.