"Kad imaš para i hoćeš profesionalca, daš 50.000 EVRA i dovedeš prekaljenog Bosanca koji završi to i vrati se na planinu da čuva ovce"

Poslednje ubistvo koje se dogodilo u beogradskom naselju Banovo brdo 5. januara, školski je primer likvidacije u kojoj je za novčanu nadoknadu angažovan ubica.

Ubrzo su mediji počeli izlišno da pišu o pojedinostima iz njegovog dosijea ali i ličnog života, da Čaba dolazi iz malog mesta pokraj Subotice, da je odrastao po kazneno-popravnim domovima gde je „ispekao zanat“ i naučio da odrađuje prljave poslove za naknadu. Međutim, takav profil je po svemu sudeći karakterističan za gotovo sve veće lovce na glave koje je vršljaju balkanskim podzemljem, čemu su nas naučili brojni slučajevi kriminalnih ubistava izvršenih na teritoriji Srbije ali i celog Balkana.

Bivši vojnici ili policajci

Ono što je postalo svojstveno svim plaćenicima sa naših prostora jeste prvi kontakt sa oružjem koji su mahom imali devetesetih godina, kada je ratno stanje doživelo svoj vrhunac, a kriminalni obračuni na ulicama bili dovedeni do usijanja.

Tada su se u raznim jedinicama, vojnim, paravojim i policijskim, učili korišćenju vatrenog oružja ili eksploziva. Tako je „zanat ispekao“ i Sretko Kalinić zvani Zver, glavni egzekutor zemunskog klana i verovatno jedan od najbrutalnijih zločinaca kog istorija srpskog kriminala pamti kao psihopatu i to ne samo zbog svojih zlodela, već i onog što je žrtvama radio nakon što izdahnu. Zver bi ih mleo u mašinama za meso, a jednom prilikom je od svoje žrtve napravio gulaš.

- Rutinu su stekli na beogradskim ulicama tokom devedesetih, za vreme sukoba na Kosovu i Metohiji, Bosni i Hercegovini. Većina njih je bila u specijalnim jedinicama, gde su prolazili obuke i imali pokriće uniformom za svoja kriminalna dela – objasnio je ranije sociolog Zoran Stojić.

Međutim, ono što je takođe zajedničko gotovo svim plaćenim egzekurotrima jeste to da potiču mahom iz siromašnih, radničkih porodica, nastanjenih u selima nedaleko od velikih gradova. Tako se mladi momci uzvrele krvi i praznog stomaka, usled nedostatka novca, hvataju oružja i dolaze do velike zarade. Iz takvog mesta potiče i ubica Čaba Der, koji je sasuo kišu metaka u telo Nebojše Markovića 5. januara na Banovom brdu.

Tarifa zavisi od mete, ali i kompleksnosti slučaja

Velike sume novca, od desetina pa sve do stotina hiljada evra, u igri su kada je reč o plaćanju smaknuća, a na tarifu utiču brojni faktori. Tako se u medijima pojavila informacija da je za ubistvo Saše Cvetanovića, glavnooptuženog u ubistvu Nikole Bojovića, rođenog brata Luke Bojovića, pronađena svota od 600.000 evra.

Ovako visoka cena ne treba da čudi, kažu upućeni, jer na nju utiče to koliko je komplikovano izvršiti likvidaciju, prikriti dokaze, pobeći sa lice mesta ili iz države, ali i mogućnost od hapšenja. Budući da je Cvetanovićeva bezbednost dobro čuvana od strane policije, jasno zbog čega je njegova glava procenjena na više od pola miliona evra.

O njegovom obezbeđenju govori i podatak da kada je Cvetanovića u zatvoru vrelim uljem polio drugi zarobljenik, ekspresno je premešten u drugi zatvor.

- Ovo svedoči da cenu nečijeg ubistva formira to da li je u zatvoru ili ne, koliko je opasno izvršiti zločin, kakvo obezbeđenje i zaštitu ima meta. Zatim, izvesnost hapšenja nakon zločina podiže cenu ubistva. Ako, recimo, ubica mora mnogo novca da potroši na bekstvo ili je mala verovatnoća da neće umaći policiji, to automatski podiže cenu zločina – ispričao je ranije kriminolog igor Perišić.

Sa druge strane, Cvetanović je po hapšenju priznao da je za ubistvo Nikole Bojovića dobio 30.000 evra.

Zanimljiv je i podatak koji je objavila crnogorska „Pobjeda“ a koji se zasniva na optužnom aktu napisanom na 100 strana u kom se govori o saradnji crnogorskih i albanskih klanova, da je glava policajca ucenjena na 100.000 evra.

Ipak, ne smemo zaboraviti da ima i onih plaćenika poput Vojislava Raičevića zvanog Voja Amerikanac, o kom se priča da bi pojedine likvidacije izvršavao besplatno, samo ako bi mu meta bila antipatična.

Detaljna priprema, logistika, praćenje

Brojne su teorije koje govore o onome šta prethodni izvršenju likvidacije, ali ono što su plaćene ubice otkrivale istražiteljima nakon što su uhvaćene, oblikuje jedan istovetan model ponašanja. Praćenje kretanja osobe koja je meta i beleženje njegovih navika bi svakako bio prvi korak.

- Za svako ubistvo potrebni su detaljna priprema, logistička podrška, plan bekstva, oružje i oruđe za pratnju. Neretko metu danima prati jedan tim, a kada se utvrdi da je pogodna situacija, da je zicer, poziva se pucač da završi posao – objasnio je ranije jedan nekada istaknuti čelnik srpske policije.

Međutim, da se ubice nekada pritaje i u zasedi provedu duži niz dana, pokazuje i slučaj ubistva Vlastimira Miloševića, koji je likvidiran početkom 2017. godine u Beogradu. Istražitelji su došli do podatka da je plaćenik duže vreme boravio u podrumu zgrade u kojoj je Milošević živeo, a da je za to ubistvo dobio 15.000 evra.

Ipak izvor upoznat sa problematikom kaže da su sada aktuelne ubice koje dolaze iz ruralnih krajeva susednih država, mahom Bosne i Hercegovine, a da su najučinkovitiji oni koji se ne eksponiraju.

- Kad ima para i hoćeš pravog profesionalca daš 30-50.000 evra i dovedeš Bosanca prekaljenog koji završi to i vrati se na planinu da čuva ovce, sve dok ga opet ne pozovu. Oni ne izlaze, ne drogiraju se, ne bave se kriminalom i najbitnije, ne hvale se. Samo dođu, obave posao, idu nazad da žive kao i do tada - kaže on.