Jezivi krici odzvanjali grobljem: "Kako će njegova sestrica bez svoga brata, majka bez svog sina?"

U mučnoj tišini, uz teške uzdahe i jedva čujne jecaje, kraj odra svog sina stajali su otac Goran, čuveni čačanski hirurg, majka Violeta, poznati stomatolog, i njegova mlađa sestra Aleksandra, student na Farmaceutskom fakultetu u Beogradu.

"Njegov osmeh i njegova pojava nikoga nisu mogli da ostave ravnodušnim. Bio je pun energije i znao je kako se živi, jednostavno voleo je život, koji je nečijim bezumljem nasilno prekinut", ovim rečima opraštali su se prijatelji, rodbina, ortaci od Miloša, koga su svi od reda zvali “ljudina” ili “sila od čoveka”. - Kako da ovu bol izdrži majka Miloševa, kako da izdrži jedan otac, iako stamen, ovakav kakav je Goran? Sa kim će on sada na skijanje? Kako da ovo izdrži mlađa sestra, koja izgubi najlepšeg i najboljeg brata?

Sa vencima i cvećem u rukama kolona ljudi koji su prilazili kapeli čačanskog groblja bila je duga nekoliko stotina metara.

"Svako ko ga je upoznao poželeo je da se opet sretne sa njim. Jer, Miloš je bio momak za primer. Poručujemo mu odavde da ćemo mu čuvati Kaću (Miloševu devojku), da ne brine", opraštali su se njegovi drugari, dok su devojku skrhanu od bola pridržavale drugarice i tešile je.

Na groblju je bila potpuna tišina, čuli su se samo tupi udarci grumena zemlje o drveni sanduk.

"Vaša bol je velika i ona vremenom neće biti manja. Dolaziće ljudi i tešiće vas raznim pričama, ali najveća uteha i nada za vas je saznanje da ćete jednog dana opet sresti vašeg sina", obratio se sveštenik Miloševim roditeljima.