Imamo lekare čarobnjake poput Mesija u fudbalu!

 Institut za anatomiju osnovao je dr Niko Miljanić 19. decembra 1920, kada je održao prvo predavanje. Institut je počeo da radi u proleće 1921, kada su studenti, u zgradi Vojne bolnice, uz pomoć dr Milajnića počeli da seciraju ljudska tela. Njega su iz Francuske doveli dr Milan Jovanović Batut i dr Jovan Subotić, osnivači Medicinskog fakulteta. On je tri puta prekidao studije medicine da bi kao srpski dobrovoljac učestvovao u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Posle 1915. je nastavio da radi u Parizu, kao ratni hirurg i asistent najboljim profesorima, ali je posle rata bez premišljanja ostavio karijeru u Francuskoj da bi studentima u razorenoj Srbiji otkrivao tajne anatomije!

Dr Miljanić je sa svog svadbenog putovanja u Francusku u koferima doneo prve skelete za obučavanje studenata, šta ustanovi nedostaje uoči 100. godišnjice?

- Moram da se raspitam ko se sledeći ženi ili udaje, pa da nastavimo putem našeg osnivača. (smeh) Nedostaje nam bolje osvetljenje i razvod struje, treba sanirati vodovod i kanalizaciju, jer malo-malo neka cev pukne i imamo štetu. Prozori u hodnicima i kancelarijama su iz sredine prošlog veka, ne dihtuju, pa se gubi energija. Noviji računari u kompjuterskim učionicama su neophodni. Maštamo o jednom „anatomage” stolu sa virtuelnom anatomijom, ali nam, pre svega, nedostaje primena postojeće legislative, koja bi nam omogućila dobijanje većeg broja kadavera za studentske disekcije.

Da li je počela izrada teretnog lifta za transport leševa za vežbe?

- U fazi smo izrade idejnog projekta i prikupljanju ponuda, a profesori su ličnim zalaganjem obezbedili donaciju od 50.000 evra. Naš originalni lift ostao je Institutu za neurologiju, a nama je neophodan, jer su tehničari i pomoćnici obducenata nosili kadavere na rukama.

 Naš Institut za anatomiju je među retkima u svetu koji imaju posebnu zgradu sa prozorima, a treba da dobijete novu ventilaciju, osvetljenje i dejonizatore?

- Ima Instituta u svetu koji imaju prozore, recimo u Budimpešti, Gracu, Mariboru… Međutim, uz budimpeštanski, mi smo najstariji što se tiče zdanja u kojem držimo nastavu. Kako je naš institut definitivno useljen 1928, tada niko nije razmišljao o ventilaciji. Zbog zdravlja studenata i zaposlenih rodila se ideja da se postojeća ventilacija unapredi digestorima iznad stolova, u čemu imamo podršku našeg dekana prof. dr Nebojše Lalića i šefa finansijske službe Slavice Petričević. Za ventilaciju i dejonizatore je izdvojeno 6.000 evra. Nedostaje nam bolje osvetljenje za prostrane holove sa visokim tavanicama. Kako se bliži stogodišnjica i dolazak velikog broja gostiju, želimo sve stare slike, koje su uramljene zahvaljujući inicijativi prof. Milana Milisavljevića, da osvetlimo i da pokažemo kakvo blago posedujemo. Kolega prof. dr Laslo Puškaš je pronašao sponzore koji će pokriti deo ovih troškova. Kao što vidite, timski rad je sve, pogotovu kada se radi o dobrobiti Instituta.

  Da li imamo talentovane hirurge?

- Mi generalno imamo dobre i talentovane lekare. Ako uporedimo uslove u
kojima oni rade sa uslovima u nekim zapadnoevropskim bolnicama, shvatićemo da imamo čarobnjake, koji sa zastarelom opremom, često u neuslovnim salama, postižu uspehe od kojih bi se mnogi zastideli. Slikovito rečeno, ono što je Leo Mesi u fudbalu, to su oni u medicini. Stoga ne čudi da naši lekari u inostranstvu postaju vodeći u svojim granama kada uz prirodnu snalažljivost našeg naroda shvate šta sve imaju na raspolaganju.

 Koliko naši studenti napreduju u veštinama disekcije?

- Studenti kod nas nisu dužni da disekuju, ali ako žele, to mogu, i priključuju se nekom od asistenata. Zbog nedovoljnog broja leševa, kod nas su disekcije još demonstracione, ali se nadamo jednog dana da ćemo imati grupe studenata koje same disekuju, kao u doba Nika Miljanića.

Da li je monah Sava Hilandarskim tipikom začeo prvi etički kodeks u svetu?

- Karejski tipik je bio model za kasniji, Studenički tipik, kojim se osniva i prva bolnica u Srba. U Studeničkom tipiku se govori o načinu organizacije bolnice, rasporedu ležaja za bolesne, o radu osoblja, kućnom redu, načinu na koji se prave lekovi, postupanju u slučaju masovnih oboljenja i slično. Interesantno je da je bolnica imala 12 kreveta i četiri prostorije, a da su izlečeni dobijali otpusno pismo. Studeničkim tipikom bilo je najstrože zabranjeno nadrilekarstvo.

Da li su se Srbi i pre toga izdvajali od drugih po shvatanju da sve bolesne treba lečiti?

- Sveti Sava je Studeničkim tipikom preneo iskustva sa Svete gore, Sinaja, iz Carigrada i Palestine. Pravoslavnom svetu je imanentno da se bolesni neguju i da se pokuša njihovo izlečenje. Ljudi telesno i duhovno oštećeni nisu ekskomunicirani iz zajednice, nego je u manastirima, pre sve Studenici, pokušavano da im se pomogne. U katoličkim sredinama s uma sišavši su kamenovani i zatvarani kao da su sramota roda svog. Često tretirani kao „zaposednuti od đavola“, psihijatrijski bolesnici su spaljivani na lomačama inkvizicionih sudova. Možemo sa ponosom reći da na teritoriji Srbije nijedna žrtva nije spaljena u ime Gospoda, kako je nalagao Ingacije Lojola, tvorac inkvizicije. Nažalost, inkvizitorsko ponašanje je još prisutno u kolektivnom nesvesnom vatikanskog klera i fanatičnih vernika. Ništa nalik hrvatskim floskulama „Srbe na vrbe“ i „Potonji metak u potonjeg Srbina“, niti konstruisanju srbosijeka, posebnog noža za masovna klanja, nećete videti među srpskim stanovništvom, niti među nama u nesvesnom postoji potreba da se neki narod iskoreni jer je druge vere. To naše kolektivno stanje svesti u dobroj meri je posledica svetosavlja i dela Svetog Save.