Tomi Fili nedostaje kafana, a evo ko bi da bude volonter dok traje epidemija

Koronavirus blokirao je život i u Srbiji, a ove pošasti nisu ostali pošteđeni ni srpski advokati. Neki od njih još rade hitne predmete, ali većina ih je u kućnom karantinu jer su sudnice srpskih sudova opustele. Pojedini rade u svojim kancelarijama, ali je veći broj onih koji su se povukli u svoje domove. Oni koji imaju preko 65 godina ne mogu da napuste kuće, ali to im ne smeta da rade punom parom. Pitali smo poznate beogradske advokate čime se bave za vreme pandemije virusa, da li se plaše zaraze, šta im najviše nedostaje i šta će najpre da urade kada sve prođe.

Advokat Toma Fila :
Nedostaje mi kafana!

- Dobro sam, u Beogradu sam. Malo prošetam po dvorištu, malo sedim, čitam knjige, gledam televiziju i pijem rakiju. Ne, ne plašim se korone. Rođen sam za vreme Drugog svetskog rata, sva moguća čuda sam prošao, išao kroz Hrvatsku, Bosnu… Smrt je sastavni deo života, dosta sam i živeo. Ne plašim se ničeg, imam 78 godina. Čitam sada Kovačevića, prethodno sam čitao legende koje sam nekad čitao. To me odmara, ne čitam napornu literaturu. Najviše mi nedostaje kafana. Ja sam više vremena proveo tamo nego na poslu. Čim prođe sve ovo - idem pravac u kafanu, sa drugarima koji su isti kafanjerosi kao ja. Jedva čekam - otkrio je Fila za „Alo!“ kako provodi karantinske dane.

Advokat Dragoljub Đorđević:

Šetam kuče, fali mi jurnjava

- Nemam 65 godina, imam 64,99 (smeh). Znači, nisam u pritvoru, mogu da šetam, imam i kuče koje šetam. Osećam se kao da sam na prinudnom odmoru. Gledam da sredim neke stvari koje nisam imao vremena da sredim od redovnog posla. Počinjem da vidim neke stvari, koje nisam gledao do sada. „Ko se sam čuva, i bog ga čuva“, primenjujem tu izreku ako strefi korona. Mogu reći da sam srećan jer sam, kao predsednik međunarodne sekcije pri Advokatskoj komori Srbije, za Dan advokature 28. februara imao kontakte sa kolegama iz Nemačke, Italije, Španije, Austrije. Čak sam ceo dan proveo sa kolegom iz severne Italije, kojem sam pokazivao lepote po Dunavskoj magistrali, tvrđave i druge znamenitosti. Bog me pogledao, svi su zdravi, čuo sam se s njim. S druge strane, treća ćerka je postala advokat i napravili smo žurku 7. marta, na kojoj je bilo više od 200 ljudi, ali, bogu hvala, niko nije zaražen. Nedostaje mi posao i dinamika koja je bila na dnevnom nivou, za nekog drugog čoveka je razarajuća, ali meni je to potpuno normalan način života. Jurnjava, iznenađena, šokovi… Sada odjednom mogu da mirišem cveće po bašti i da vidim da imam psa. Dobio sam i unuka, a to malo menja čoveka. Kada sve prođe, zaliću cveće, otići ću u kancelariju i nastaviti da radim - otkriva Đorđević.

Advokat Branislav Tapušković:

Spreman sam budem volonter

- Iskreno da kažem, nedostaje mi posao. Advokat sam i još uvek radim iako imam 82 godine. Mogao bih da sedim ovako još šest meseci jer uvek imam nešto da radim i stalno imam neko interesovanje. Uz sve probleme, koji su vezani za živote najdražih, uvek imam nešto čime se bavim. Što se mene tiče, korona može da traje koliko god hoće, ja ću znati da ispunim svaki minut, ovako ili onako. Ne plašim se nimalo koronavirusa. Ako nas zahvati jedna muka u opštoj nesreći celog čovečanstava, pa šta ćemo. Možda bi bilo bolje da nas starije, koji smo zdravi i na nogama, izložimo toj opasnosti i da mi pomažemo mladima, umesto obrnuto, pošto stradaju i mladi ljudi. Bolje da ljudi u ozbiljnijim godinama budu izloženi opasnosti, da im bude omogućeno da oni budu volonteri. Ja sam spreman da tako nešto uradim - ističe Tapušković.

Advokat Radoslav Baćović:

U selu sam, voleo bih da obiđem jednog klijenta

 

- Ne radim jer su posete u zatvorima zabranjene, a sudi se u hitnim stvarima. Ali slikam. Konačno sam se vratio slikarstvu i čitam knjige. Ne plašim se virusa, jer se čuvam, ne izlazim. U kući sam, gde imam i atelje. Voleo bih da odem u zatvor i obiđem klijenta jer prosto osećam odgovornost posle šest godina. On je u samici već više od šest godina i nedostaje mi da vidim kako je. Meni se u životu ništa nije promenilo, ja sam u izolaciji odavno, pošto živim u jednom podavalskom selu, u šumi -otkriva Baćović, koji ima 59 godina.