Zarađujem četiri puta više, radim duplo manje, ali jedna stvar me je POTPUNO ŠOKIRALA!

Profimedia.rs

Danska, Kopenagen, Foto: Profimedia.rs

Franko F. 46- godišnji je Splićanin koji je pre dve nedelje otišao u Dansku. Opisao je kako je u Hrvatskoj vodio većinu posla kod privatnika za kojeg je radio, retko bi dobijao slobodne dane, a morao je i da radi poslove koji mu nisu u opisu radnog mesta. Bilo je godina kada uopšte ne bi dobio ni godišnji odmor, opisao je svoju situaciju ovaj muškarac za Splitski dnevnik.

Hladno je, vlažno, sunce se retko vidi, ljudi nisu baš pristupačni, ali opšti utisak odaje stabilno društvo i uređenu državu. Još se nisam prihvatio učenja jezika, pa mi je zasad najveći problem previše slobodnog vremena. Počinjem da radim 1. februara, a poslednjih 10 godina mi je radni dan u proseku trajao 16 sati. Ovaj višak slobodnog vremena mi je svojevrsni šok. Ne znam što da radim s njime i kako da ga ispunim”, kaže Franko.

U Danskoj će raditi u firmi za instalaciju ventilacijskih i klimatizacijskih sastava, a radni dan će mu biti upola kraći, a plata četverostruko veća od one koju je imao u Hrvatskoj.

Iako mi je do radnog mesta trebalo tri i po sata vožnje trajektom i kombijem, zbog prirode posla sam stalno noćio na ostrvu. Tako da su poslednjih deset godina deca praktički odrastala bez mene, iako sam bio jako blizu. Sada sam hiljadama kilometara daleko od njih, ali paradoksalno je da je situacija ista kao i kad sam bio udaljen samo 50 kilometara. Umorila su me lažna obećanja da će se stvari promeniti.

Kada se osvrnem čudim se što sam toliko dugo trpeo izrabljivanje. No, kao i većina Hrvata koji imaju decu i kredit, nisam mogao da biram, morao sam da čuva posao, jer se novi teško nađe”, nastavlja Franko.

Osim posla koji me je satirao psihički i fizički, najviše me iritirala celokupna situacija u državi. Ili je bolje da kažem u tragikomičnoj verziji države. Ponekad bih poželio instant lobotomiju, pa da ne razumem ni slova od svega što pročitam u novinama i čujem na televiziji. Pokušao sam se distanciram od svega, ali od tolike količine laži, prevara i izdaja nemoguće je pobeći.

Možda me u Danskoj spašava nepoznavanje jezika, ali i bez toga razlika u životu je nemerljiva. Na kraju krajeva ovde sam došao kako bih zaradio, otplatio kredit i lakše školovao decu. Pošteno ću raditi kao i celog života, a što je najvažnije – prvi put u životu ću biti i pošteno plaćen”, optimistično je Franko završio svoju emigrantsku ispovest.