Psihoterapeut Zoran Milivojević o mentalnom zdravlju u vreme pandemije, otkriva i kako ćemo živeti posle nje

Sigurno je da nas je zatvorenost zbog pandemije koronavirusa izbacila iz uobičajenog ritma, iz jedne zone ugodnosti i komfora, ali ne mislim da će to ostaviti značajne posledice na mentalno zdravlje. Oni koji će se sigurno brzo vratiti u normalu jesu mladi, željni druženja i kontakata. I deca će ovo bezbolno preživeti, zahvaljujući roditeljima, kaže na početku intervjua za „Alo!” psihoterapeut Zoran Milivojević.

- Stariji će biti oprezni, a postojaće i jedna kategorija ljudi koja će se pridržavati mera i šest meseci po završetku pandemije. Oni koji su bili anksiozni, pa su sad po prvi put doživeli napad panike ići će na terapije kako bi izašli na kraj sa tim, ali to je mali procenat ljudi - dodaje Milivojević.

Ne reagujemo svi isto. Ali koja su to osećanja koja su se najčešće ispoljavala tokom ove zatvorenosti?

- Prirodno je da ljudi u nekim nenormalnim okolnostima reaguju različitim neprijatnim osećanjima. U početku smo bili uplašeni zbog nedovoljno informacija o virusu, onda se javila zabrinutost, pa smo pravili zalihe i tako osetili neku sigurnost, onda se javila teskoba, pa dosada, ravnodušnost, ljutnja… Međutim, takve emotivne reakcije nisu znak gubljenja mentalnog zdravlja.

A šta možemo očekivati kada sve ovo prođe?

- Ono što se valja iza brda jeste globalna ekonomska kriza. Mi imamo, bar kako nas nadležni uveravaju, dobre ekonomske pozicije i tvrde da se to na nas neće znatno odraziti. Ali nemali je broj onih kojima je već sada smanjena plata, ima i onih koji su ostali bez posla, neka preduzeća će i propasti. To sa sobom nosi emotivne posledice koje su reakcije na ekonomske posledice krize.

Savez psihoterapeuta Srbije, čiji ste predsednik, pre mesec dana pokrenuo je akciju pružanja besplatne psihoterapijske podrške građanima Srbije. Koliko se građana dosad javilo? Zbog čega zovu? 

- Čak 400 volontera iz cele zemlje pruža tu vrstu podrške. Imali smo najmanje 350 poziva. Zvali su nas i oni koji su izgubili bliske osobe od koronavirusa. Kada virus neočekivano odnese mladu osobu, to poremeti celu porodicu, a oni koji nas zovu pitaju kako to saopštiti deci, kako pristupiti. Imali smo tri takva poziva. Zvali su nas i zdravstveni radnici koji odlično funkcionišu na poslu, ali kad izađu, u panici su da ne zaraze bližnje, iscrpljeni su, neki i usamljeni. Zovu nas i stariji koji se žale na sve i svašta, a ispod toga je zapravo jedna duboka usamljenost.

Mogli li se javiti ljudi koji imaju i neke druge probleme, a koji nisu usko vezani za pandemiju i izolaciju?

- Imali smo takvih poziva. Zvali su nas ljudi, recimo, koji su prošli kroz težak razvod, da pitaju šta da rade, kako da se postave. U svakom slučaju, svako ko ima potrebu da pozove, dobrodošao je da se javi.

Šta je vaša preporuka, kako da se ponašamo? Kako da ublažimo posledice ove zatvorenosti i uopšte cele ove situacije?

- Fizička distanca ne sme da stvori i socijalnu distancu. Postoje društvene mreže, mobilni telefoni, a ovo može da bude prilika da se čujemo sa daljim rođacima ili s prijateljima sa kojima se dugo nismo čuli. Bar dva sata dnevno bilo bi dobro da komuniciramo sa ljudima izvan kuće, a to će značiti i osobi koja zove i onoj koju ta osoba poziva. Treba da se krećemo i u onoj meri u kojoj nam to bude dozvoljeno, naravno uz uobičajeni oprez.

Hoćemo li ikada ponovo živeti kao što smo živeli pre pandemije? Jesu li nam se promenile navike, prioriteti?

- Ne verujem da će biti nekih bitnih razlika. Ali mislim da nas je ova situacija dodatno digitalno opismenila i da će u tom smislu biti promena nabolje. Kad je reč o međuljudskim odnosima, tome ćemo se vratiti.