Ženama je nekada bio zabranjen ulaz, a kada su se navlačile zavese NASTAJAO JE LOM!

Kafane su nastale u 16. veku u Turskoj, u Istanbulu i put ka Srbiji su pronašle preko Beča, gde su otvorene prve kafane u Evropi.

Kafane, po svom uređenju u Turskoj, bila su mesta na kojima su se ispijale kafe i okupljalo muško društvo. U Beču su dobile novu društvenu komponentu - čitanje štampe, u tom momentu dostupne samo malom broju ljudi, ali su i dalje zadržale običaj da se u njima ispija kafa i eventualno čaj. Ženama je, uglavnom ulazak u kafane bio zabranjen, a i ako su bile u mogućnosti da budu deo kafenisanja sedele bi u kraju, bliže izlazu.

Upravo izraz kafenisanje najbolje oslikava tadašnje kafane, sve do prve polovine 18. veka, kad su se u Srbiji odomaćile prve kafane u većim gradovima. Kafenisanje je tada postalo kafanisanje, jer su Srbi iz bečkih i turskih kafana osim preuzete tradicije ispijanja kafe i muškog druženja uveli novinu u kafanu - alkohol. Od tada kafane postaju boemska okupljanja siromašnog i bogatog staleža, učenih ljudi i propalica, kulturne, poslovne i svake druge elite, na istom mestu sa najnižim slojem stanovništva. Kasnije su Srbi uveli i hranu u kafanu, a onda i živu muziku, po čemu se danas prepoznaje svaka dobra, na tradiciju oslonjena srpska kafana.

Novi Sad je na kafansku mapu dodat, pretpostavlja se, 1759. godine, kad je otvorena prva kafana na mestu današnje Matice Srpske. U toj kafani, koja više ne postoji, tradiciju srpskog kafanskog života započela su braća Todorović, u čijoj su kafani prvi put korišćeni i karirani stolnjaci, još jedno obeležje prave srpske kafane, koje se očuvalo do danas.

Da li su baš tad prvi put upotrebljene i metalne, tanke pepeljare, nažalost nije zapisano, ali možemo da se pretvaramo da je bilo tako. Prenoćište “Turski han“, u okviru kojeg je kafana postojala od pomenute 1759. godine, postojalo je od 1748. do 1849. godine. Nakon više od 100 godina mesto na kojem je otvorena prva kafana u ovom delu sveta srušena je, a danas na njemu stoji, kako smo rekli - Matica Srpska.

Koračajući dalje Pašićevom ulicom ka samom centru Novog Sada kafanskim putem, mestom na kom su se desili različiti značajni susreti akademika i običnih ljudi, ali i interesantni politički, umetnički i društveni događaji, oživeli smo priče, koje su novosadske kafane zapisale o brojnim velikanima i važnim događajima iz različitih epoha gradske i državne istorije.

Kako to biva uvek u životu, jedna kafana na jednom mestu nije dovoljna - a i što bi bilo tako?! Posle nekog vremena sva velika imena i ostali ljudi otišli su u "drugu kafanu". Tako je “Turski han“ zamenila kafana “Lipa“.

Prostor u kojem je bila ova kafana i danas se zove tako, ali restoran, koji je mnogo godina posle kafane "nikao" na tom mestu, takođe je zatvoren. U “Lipi“ su se okupljali svi građani, koji su držali do društvenog života. Čitale su se novine, besedilo, izvodile se predstave, govorila i čitala poezija, ugovarali poslovi i živeo se “običan“ život. U ovoj kafani svoj sto i svoje mesto imali su uvek Uroš Predić i Mika Antić, između ostalih, a hijerarhija se znala i poštovala - stalni gosti su imali pravo da sede na “svom“ mestu, a konobari su “dođoše“ i one u prolazu ljubazno sklanjali s tih mesta, jer stalni gost uvek može da naiđe. U “Lipi“ je bilo važno biti viđen, pa je ta kafana bila i svojevrstan “statusni simbol“ tog vremena.

Za razliku od mnogih kafana u ono vreme, u "Lipi" su sedele i žene, ali ne u centralnom delu kafane. Sedele su za stolovima na rubu, bliže izlazu i samo do 10 sati uveče, kad bi morale da napuste kafanu. Bez obzira na to da li su slobodne ili razvedene i žene bez dece, nisu imale pravo da ostanu posle spuštanja zavesa na prozore, kad bi u kafani “Lipa“ počela da svira živa muzika i da se peva.

Udatim ženama i majkama ulaz u kafanu nikad nije bio dozvoljen.

Odmah blizu “Lipe“ bila je još jedna poznata novosadska kafana, “Kod puža“. Na njenom mestu danas je butik, a ova kafana bila je poznata po tome što se nakon povlačenja policije sa ulica igralo srpsko kolo uz glasnu muziku. Zatvorili bi se prozori i vrata, spustile zavese i živa muzika uz kolo trajala bi do ranih jutarnjih časova, pre izlaska policije u patrolu.

Kod spomenika Svetozaru Miletiću, u samom centru grada nalazila se kafana “Kod Zelenog venca“, u kojoj se okupljala uglavnom intelektualna elita i u kojoj su se čitale dnevne novine iz Budimpešte i Beča. Ova kafana, na čijem je mestu danas poznata srpska banka, bila je prva kafana, koja je u ovom delu sveta imala bilijar.

Kafana “Kod Jelisavete“ je jedna od onih kafana, koje su osim boemskog života, živele i mnogo važniji, politički život. Upravo u toj kafani, na čijem mestu je danas napuštena kuća, održana je Velika skupština 1918. godine, na kojoj je Vojvodina pripojena Srbiji. Ova kafana okupljala je posebno ljude, koji su voleli besedništvo i kulturu, a organizovane su i pozorišne predstave i druga kulturna dešavanja. Blizu nekadašnjeg mesta kafane “Kod Jelisavete“ danas se nalazi osnovna muzička škola “Isidor Bajić“.

Nedaleko od kafane "Kod Jelisavete", niz ulicu, koja se nastavlja na Njegoševu, nekad se nalazila kafana “Kod kamile“. Ime je dobila po tome što su se u njoj okupljali Arabljani, putujući trgovci, koji su svoje kamile smeštali u štalu, koja je bila u sklopu kafane.

Kafana je u jednom trenutku izgorela do temelja, pa je obnavljana do 1857. godine, kad je proširena i organizovana tako da se u njenom centru nalazio veliki sto, a u sklopu kafane se nalazilo i nekoliko soba i još veća štala za životinje.

"Kod kamile" su se često okupljali književnici, a u jednom trenutku je u kafani osmišljen i kasnije pisan satirični list simboličnog naziva “Kamila“, otvorena kritika tadašnjeg političkog i javnog života grada i države. Nažalost, ni ova kafana nije odolela mnogobrojnim dešavanjima koja su usledila, pa ništa od njenog enterijera niti spoljašnjosti nije sačuvano, osim pomenutih slika.

“Bela lađa“ je jedna od kafana najburnije istorije. Poznata je, između ostalog, i po tome što je u njoj Vojislav Ilić, nakon svoje druge ženidbe ošamario gradonačelnika grada, pošto je ovaj uputio uvrede na Ilićev račun.

“Bela lađa“ je poznata i po tome što su se u vreme Svetozara Miletića nakon ponoći, pošto što se zamandale vrata i prozori, pevale rodoljubive i mahom u to vreme zabranjene pesme o tusko-srpskim ratovima. Zbog svog "problematičnog političkog života" kafana je često bila zatvarana i bila je pod policijskom prismotrom.

Ovo je samo delić priča, koje kriju novosadske kafana, čekajući da ih otkrijete i u nekim novim kafanama napravite svoje sopstvene.