Šta je novinarka "Alo!“ doživela kada je išla u matični dom zdravlja da primi vakcinu protiv tetanusa

Ispred dela koji nije u kovid sistemu nikada nije bio manji red, na moju veliku radost. Ali kratkotrajnu. Kada sam prošla proveru kod sestara, koje na ulazu mere temperaturu i upućuju pacijente na spratove i ordinacije sa raspoloživim lekarima tog dana, penjem se na sprat i stižem ispred šaltera na kojem se predaju knjižice - a tamo red.

Priključujem se koloni od desetak ljudi. Svi smo maskirani, samo nam oči vire, pogledom znatiželjno ispitujemo jedni druge da li je neko možda „sumnjiv“ na ono čega se svi plašimo. Kad je jedna baka u redu kinula, momentalno smo napravili savršeno rastojanje, bez ikakve opomene ili onog pažljivo sročenog uputstva u hodniku doma zdravlja. Brzo se čistio red, organizacija je bila odlična u datim uslovima, što me je prijatno iznenadilo. Posle pola sata prima me lekar i daje uput za Hitne intervencije, mesto gde pacijenti dobijaju injekcije i idu na previjanja. Prostorija je u prizemlju, u neposrednoj blizini ulaza u dom zdravlja, gde sestre dočekuju i upućuju pacijente.

„Samo dvoje ispred mene“, zadovoljno gledam u dve starije gospođe, koje napeto iščekuju da neko proviri iza vrata i prozove ih na intervenciju. Odjednom vidim kako starija gospođa insistira da uđe jer joj je loše i zahteva da sedne baš na klupu u hodniku, koja se nalazi u blizini ulaza i pomenutog prostora za Hitne intervencije. A ono, imam šta da čujem, gospođi nije dobro, jer ima koronavirus, pokazuje nalaz! Medicinsko osoblje je poznaje jer je već dolazila, iako joj je jasno objašnjeno da kovid pacijenti imaju svoj deo u kojem se leče. Sestra je ljubazno vodi u sobu u izolaciju, koju ima svaki dom zdravlja. A gospođa se i dalje žali, „jer joj nije dobro“.

Dve pomenute gospođe koje čekaju sa mnom, cokću i negoduju na postupak njihove ispisnice, koju karakterišu kao „samoživu“ i komentarišu „jao, zaraziće nas, srčani sam bolesnik, primila sam tek jednu dozu vakcine“ i „bože, kakav je svet“. Nesporno je da joj treba pomoć, ali da li je moguće da je došla u onaj deo doma zdravlja u kojem se leče pacijenti koji nemaju koronu? Ovo moje pitanje prati i računica koliko je bila udaljena od mene i olakšanje što svi ipak imamo masku i što se nije zadržala više od 15 minuta među nama „zdravima“. A onda mi bi žao medicinske sestre, zar mora da podnese i rizik koji nije nužan?!

Taman što smo odahnuli, a jedna od gospođa bila prozvana u sobu za hitne intervencije, čujem žamor ispred ulaza. Čovek žustro traži svoju lekarku i „mlati“ nalazom, stalno pominjući njeno ime. Sestre mu objašnjavaju da ona trenutno ne radi u ovoj ustanovi, već je raspoređena u kovid sistem. Nije mu doprlo do ušiju, traži drugog lekara, posle merenja temperature pokazuje nalaz - bolje da nije, i on je kovid pozitivan. Sestre ga brzo upućuju da napusti zgradu, što je teška srca ispoštovao, i sa njim nastavljaju da se objašnjavaju ispred ulaza, onog gde čekaju svi drugi pacijenti.

„Znate li vi koliko ima takvih svaki dan“, kaže jedan gospodin, koji je čekao da primi injekciju posle mene. „Moje komšije znaju da su pozitivne i idu u prodavnicu, šta vam je, šta se zgražavate?“

Sad već besna, ulazim na poziv u sobu za intervencije i pitam: „Dobro, što puštate ove kovid pozitivne da ulaze u dom zdravlja?“ Sestra mi je mirno odgovorila: „Niko ih ne pušta, sami dođu po pomoć, iako je svima jasno objašnjeno gde se i kako leče… mi samo radimo svoj posao!“ I rade ga, svojski i predano! I da, zaista rizikuju svoje zdravlje i živote! Ako smo robovi korone već godinu dana, ne moramo da budemo robovi svoje samoživosti, neznanja i bezobzirnosti! Kao što čuh gospodina koji je tražio svoju doktorku: „Pa nemam nikakve simptome, vidite da nemam temperaturu“!