Ustaše se hvalile kako su ubile MILION i 400.000 Srba u Jasenovcu!

"Ni jedan ugledni profesor tog vremena nije se usudio da bude član te komisije, a kamoli da predsedava njome. Niko iz Hrvatske nije hteo da bude član komisije. Ostalo je na kraju da troje mladih asistenata, dvoje iz Ljubljane i ja sa Instituta u Novom Sadu budemo u komisiji. Imao sam samo 31 godinu i pomalo mi je laskalo što sam izabran za predsednika komisije. Nisam ni slutio u kakve će me sve to nevolje uvaliti. Prvi problemi mogli su se naslutiti kada je na početku našeg rada bilo zabranjeno novinarima da prisustvuju ekshumacijama i da im držimo redovne brifinge o rezultatima našeg rada. Čak ni mi nismo smeli ništa da fotografišemo i prolazili smo rigorozne kontrole po završetku svakog radnog dana", kaže Srboljub Živanović.

Jugoslavija je tada bila i pod snažnim pritiskom Zapadnih zemalja da se ustanovi tačan broj žrtava Drugog svetskog rata u Jasenovcu, jednom od najsmrtonosnijih nacističkih logora u Evropi, a koji su u NDH vodile ustaše.

Proračune je vršio Anton Pogačnik koji je ujedno bio i najstručniji. Njegova cifra je iznosila 730.000 ubijenih Srba, 33.000 Jevreja i 80.000 Roma. To je broj iza koga smo mogli da stanemo na osnovu raspoloživih forenzičkih dokaza. Međutim, posle rata je mnogo toga uništeno, urađeno je sve da se zatru tragovi zločina. Čak smo se i sami uplašili od tih cifara jer smo bili svesni da su one u stvarnosti verovatno mnogo više.

Ustaše su se same hvalile u zvaničnim dopisima Trećem rajhu da su ubile milion i 400.000 Srba. Nacistički obaveštajci su te cifre smatrali nerealnim i procenjivali su da je broj ubijenih Srba u Jasenovcu između 900.000 i jednog miliona.

Pobrojali smo preko 40 načina na koje su ljudi ubijani. Najjezivije je verovatno bilo ubijanje žrtava maljem. Strašno je to što ukoliko koljač nije uspeo potpuno da prekolje žrtvu, ona bi bila živa bačena u raku da polako umire. Ako bi udarac maljem bio direktan, razbila bi se lobanja i nastupila bi momentalna smrt. Ali, ako je udarac skliznuo sa strane, kod slepočnice, povređena bi bila samo meka tkiva. Ta žrtva bi umirala u teškim mukama, a smrt bi nastupila od posledica gušenja u sopstvenoj krvi ili zbog unutrašnjeg krvarenja. Ustanovili smo da je oko 20 procenata žrtava u momentu bacanja u masovnu grobnicu bilo živo. 

To je stravičan broj, kao da su dželati namerno hteli da se jadnici što više muče. Mnoge žrtve su bile, da tako kažem, preklane do pola. Nije potpuno bila presečena vratna arterija, a toliko se užasavam na tu pomisao da nemam snage ni da vam kao doktor opišem kako strašno izgleda smrt sporim smanjivanjem protoka kiseonika u mozak.

Konstantno smo imali pritisak s vrha da konačna cifra mora biti mnogo manja. Dugo smo razmišljali šta da radimo, ali smo na kraju potpisali izveštaj u kome je stajalo da je ubijeno 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i 80.000 Roma. Moj potpis je bio prvi, kao predsednika komisije. Znali smo da su ti brojevi možda i manji od realnih i zbog toga na dalje smanjivanje jednostavno nismo mogli da pristanemo.