Ustajem u pola pet, krenem da čištim oko stoke, spremam doručak mužu, pa malo kod ovaca, na godišnjem nikada nisam bila, a NIKO HVALA DA MI KAŽE!

Ustajem u pola pet i krenem da čištim oko stoke, pa spremam doručak mužu, pa malo kod ovaca. U 9 počinjem da kuvam ručak, a onda - pranje, peglanje... Pročitajte kako izgleda život srpske žene na selu, šta joj se sve brani i oduzima.

Selo u Srbiji se menja na dva, podjednako pogubna, načina ali ono što se ne menja, i nikada neće, je da bez žena nema ni sela.

Svakom je na selu u ova vremena teško, ali je ženama drastično teže. Zaboravite nacionalne i verske manjine, ovu ili onu "seksualnu orijentaciju"... žene na selu su jedna od najmarginalizovanijih grupa u srpskom društvu danas.

Formalno ravnopravne, ali de fakto obespravljene, izložene su višestrukoj diskriminaciji. Bez političkog uticaja, bez imovine, pristupa informacijama, čak bez socijalnog ili zdravstvenog osiguranja, žene na selu se ne mogu porediti ni sa jednom drugom društvenom grupom.

Ono u čemu su prve je svakodnevni rad, u svemu ostalom su "u drugom redu", od imovine, prihoda, odlučivanja...

Čak tri četvrtine vlasnika poljoprivrednog zemljišta su muškarci, a kada su vlasnik žene obično se radi o maloj parceli. Vlasnica kuća na selu je još manji procenat, istaknuto je na konferenciji "Žene na selu - unapređenje kvaliteta života" u beogradskom hotelu Radison Blue.

Zašto je to tako?

NEKA, NE TREBA TO MENI

Pa, tradicija je tu "odigrala svoje", a snažnu ulogu ima i danas, kada su se okolnosti u svetu ali i ostatku srpskog društva značajno promenile. Nekada je (možda) i imalo smisla ne ostavljati zemlju u nasledstvo kćerima, kako se ne bi parčalo imanje a blago (oranice i šume) odlazilo "u tuđu kuću". Danas, tj. bar pet decenija unazad, i sinovi masovno "odlaze od kuće", tako da oranice svakako idu nekom drugom.

Međutim, "tradicija" se zadržala. Nekada se kćerke i majke ništa nije ni pitalo a danas, žene same "odlučuju" da im zemlja kao nasleđe ne treba.

Podaci sa ostavinskih rasprava do kojih se došlo iz sudova za potrebe Izveštaja (28 osnovnih sudova za period 1.1. 2015 -1. 9. 2016) su neumitni - 36 odsto žena i dalje se odriče nasleđa, duplo više nego u slučaju muškaraca.

Od toga 55 odsto slučajeva su kćerke koje se odriču u korist brata/braće, 13 odsto majke koje svoj deo prepuštaju sinovima a samo 2 odsto majke koje se odriču nasleđa u korist kćeri, istaknuto je u na konferenciji prezentovanom Izveštaju o položaju žena na selu u Srbiji (Alternativni izveštaj CEDAW komitetu za eliminaciju diskriminacije žena koje je podnela neformalna mreža ženskih organiacija).

"Da se nisam odrekla nasleđa, siguran sam da bi se brat naljutio na mene. I on i ja smo mislili da to treba da učinim i da se to podrazumeva. Štaviše, on ni dan-danas ne smatra da sam ja nešto učinila za njega, da sam mu nešto poklonila. Za njega se prosto podrazumevalo da se ja odreknem nasleđa u njegovu korist. Da sam uradila drugačije, on bi smatrao da to nije normalno", kaže jedna od "dobrovoljaca".

Druga vrsta problema, a ništa manja, je bračna imovina. Iako po zakonu ravnopravni u vlasništvu i upravljanju zajedničkom imovinom (stečenom u braku), muškarci su u stvarnosti ti koji o svemu odlučuju, a imovina je (kod države) upisana na njihovo ime.

A BEZ IMOVINE...

Kada se to sve zbroji, pravo je čudo kako je i tih 16 odsto privatnog obradivog zemljišta vodi na žene, ili kako su ostale/postale vlasnice "čak" 12 odsto kuća na selu.

A sa imovinom je povezano i sve drugo. Tek svaka četvrta žena je nosilac registrovanog poljoprivrednog gazdinstva, a od toga opet svaka četvrta (23 odsto) zadovoljava uslove za dobijanje državne poljoprivredne subvencije.

Ako se želi, recimo, subvencionisani kredit od Fonda za razvoj AP Vojvodine, garancija može da bude samo obradiva zemlja.

Stoga, ne čudi da je u 2015. godini, 153 miliona evra državnog novca za podsticaje otišlo gazdinstvima kojim "gazduju" muškarci, a svega 29 miliona onima koje vode žene. Kao ni to da među zakupcima državnog zemljišta nema niti jedne žene.

Kako se žene uglavnom ne vode kao stalno zaposlene na gazdinstvu, odatle potiče i niz problema sa zdravstvenim i penzijskim osiguranjem. Istraživanja pokazuju da oko 18 odsto žena nema zdravstveno osiguranje, a da je 54 osigurano preko supružnika. Za zdravstveno osiguranje preko poljoprivrednog gazdinstva treba izdvojiti 36.000 dinara po članu, godišnje. Na selu to nije mala cifra.

A kada se razbole, čak ni ove osigurane ne mogu da idu na plaćeno bolovanje, održavanje rizične trudnoće ili trudničko odsustvo.

U većini sela nema ambulante koja radi cele nedelje, a nekada je bilo. Uglavnom postoji lekar koji povremeno dolazi, kako gde, od jednom u dve nedelje do tri puta nedeljno. U planinska sela, tj. samo u veće mesne zajednice, i kada lekar dođe ostane samo dva, tri sata. Pritom, ne dolazi stalno isti lekar, pa je tu i problem tajminga "izabranog lekara".

A kada treba doći to specijaliste? Koliko to daleko i nestvarno izgleda nekome iz grada kome je lekar udaljen najviše pola sata od kuće, zabeležila je jedna od istraživačica za Izveštaj.

"Ima 70 godina i živi u jednom planinskom selu, udaljenom 25 kilometara od grada. Autobus iz tog sela saobraća samo petkom i nedeljom, dogovorile smo se da se vidimo kada bude došla u grad, jer je trebalo da obavi kontrolu nakon operacije srca. Zatekla sam je skrušenu u hodniku ambulante, a doktor joj je s prekorom objašnjavao da je trebalo da dođe u 7 ujutro i da uzme broj za pregled jer 'ovako ne može da je pregleda'.

Nije uvažio njeno objašnjenje odakle i kako dolazi. Zajedno smo otišle kod direktora Doma zdravlja, koji je bio prilično ljut kad je čuo šta se desilo. Na cedulji je napisao 'Primite ženu na pregled, ona dolazi iz sela G.', overio je cedulju faksimilom i rekao 'Idite sad sa ovim kod lekara pa da vidim da li će smeti da vas ne prime'.

Na moje inisistiranje da se vratimo u ambulantu ona je rekla da će pregled da obavi sutra. Sutradan sam pozvala njenu kćerku koja mi je rekla da se ona vratila u selo bez pregleda, jer je bila uplašena i zbunjena, i nije želela da se vrati kod lekara".

Posledica toga su veoma loša zdravstvena zaštita kod koje se o preventivi ne može govoriti ni u naznakama. Frapantno je da, recimo, pojedine učesnice fokus grupa nisu bile kod ginekologa više od 20 godina.

I penzije poljoprivrednika su, recimo to bez okolišanja, bedne. Sa 366 dinara dnevno, na koliko "izađe" prosečena poljoprivredna penzija (a 76,7 odsto penzionisanih poljoprivrednika ima najnižu penziju od 10.735 dinara mesečno), teško da se može "uživati u trećem dobu", navela je podatke Aleksandra Vladisavljević iz Ženske platforme Srbije.

Ali, ni takve penzije ne dobija 60 odsto odsto žena koje su na seoskom domaćinstvu radile ceo svoj radni vek. Samo 14,8 odsto žena na gazdinstvima je stalno zaposleno dok ih 63 odsto stalno radi ali kao neformalna radna snaga u poljoprivredi (Iz Nacionalne strategije za rodnu ravnopravnost 2016-2020).

JEDAN DAN NA SELU

Kako su istakle žene na fokus grupama koje je radila Ženska platforma, "žena na selu mora biti domaćica, treba da radi i u kući i da ide na njivu, brine se o životinjama, da sama čuva decu jer nema obdaništa, da se brine o njenim i njegovim roditeljima... Ona bi svakom trebalo da ude na raspologanju 24 časa u domaćinstvu".

Muškarci na selu se bave uglavnom ratarstvom i stočarstvom, ako se ima mnogo životinja, kao i preradom mesa i proizvodnjom vina i rakije. Žene su, s druge strane, uključene u sve poljoprivredne radove, a rad u bašti i plastenicima uglavnom je na njihovim plećima.

Ovako je jedan svoj dan opisala nositeljka poljoprivrednog gazdinstva.

"Ustajem u pola pet, krene mi čišćenje za stoku, pa muža, posle dajem obrok, pa lucerka, pa uvek nešto malo kod ovaca, i kad završim mleko, do pola osam, tu imam prekid. U devet počinjem da kuvam ručak, i ako imam neki posao u međuvremenu - pranje veša, peglanje... Kad su deca bila manja i noću sam radila, sad je kćerka veća i ona pomaže, a i sin.

Poslepodne, oko četiri, sve ponovo, a do osam uveče opet namirim sve. Onda volim da mi je dvorište uredno, pa ostajem i do pola deset uveče.

Ništa bolja situacija nije ni po pitanju drugih vrsta problema koje muče žene, od obrazovanja do trpljenja porodičnog nasilja. A na selu, porodično nasilje je posebna priča, jer tamo niti ima "sigurnih kuća", niti drugog vida društvene podrške da se nasilnik prijavi a žrtva zaštiti, pa se sve vodi kao "kućne razmirice". Dok ne bude kasno, kažu primer sa stranica crnih hronika.

ZAŠTO SU SELJANKE VAŽNE

Žene su najvažniji faktor opstanka sela i zbog toga od poboljšanja uslova njihovog života zavisi da li će se Srbija pretvoriti u prenaseljene gradove okružene pustoši, istakao je specijalni savetnik u Ministarstvu poljoprivrede, Radivoj Nadlački.

"Ako ode muškarac sa sela, na rad ili stalno, to je problem, ali ako ode žena sa sela, to je nenadoknadiv gubitak. Odlaskom žena selo postaje zapušteno a ne ostaje ni tračak nade za opstanak kulture ni tradicije", kaže Nadlački, navodeći da zbog toga jedna Švajcarska ili Norveška daje velike subvencije ljudima da ostanu na selu, iako njihova poljoprivredna proizvodnja nije konkurentna u svetu.

Na ženskim plećima počiva i veliki deo organske proizvodnje u Srbiji.

"Žene bolje osećaju prirodu i brže usvajaju ekološke principe organske proizvodnje", tvrdi profesor emeritus Branka Lazić, doajen ekološke proizvodnje u nas.

Ne treba smetnuti s uma da je na ženama velika odgovornost opstanka cele nacije. A žene u gradskim sredinama rađaju manje dece nego žene u seoskim sredinama. Dve trećine žena koje nisu rađale ili su rodile samo jedno dete živi u gradskim sredinama: Kada je u pitanju dvoje dece, njih je rodilo 15 odsto više žena na selu, a troje čak 64 odsto.

Kaže se da je žena tri (od četiri) stuba kuće, a ta uzrečica važi i za čitavo selo. Pored "nošenja" privredne aktivnosti, na ženama na selu je i kultura i tradicija. Sve kulturne manifestacije u selu u najvećem broju slučajeva pokreću žene - od izložbi i priredbi tradicionalnog nasleđa do humanitarnih akcija.

Radi toga će Ministarstvo raditi na tome da se donesu mere podsticaja za stare zanate, seoski turizam, ali i izmene propisi o preradi hrane na gazdinstvima (sada privatno lice može da prerađuje samo mleko, dok za voće i povrće mora da se registruje kao preduzetnik ili firma).

ŽENE I POLITIKA

Žena u Srbiji ima vrlo malo u "visokoj politici", u Vladi ili klupama Narodne skupštine, a "na lokalu" ih ima još i manje. Čak i u najrazvijenijim sredinama, poput Užica, pokazalo je istraživanje sastava saveta gradskih, prigradskih i seoskih zajednica iz 2013. godine. U gradskim savetima žena je bilo 15,4 odsto, a u seoskim samo u dve od 18 mesnih zajednica.

Na fokus grupi govorila je jedna od žena iz okoline Užica koja je želela da se kandiduje za opštinskog odbornika. Kaže, celo se selo zbog toga "uzbrukalo", meštani su vršili pritisak i na nju i na njenog muža, i ona se povukla.

"Nisam mogla da izdržim taj pritisak. Na selu vlada velika ljubomora ako neko uspeva i na svaki način pokušavaju da te ometaju".

Još drastičniji je primer kontra-kampanje za vreme izbora u jednoj mesnoj zajednici, gde su žene istakle svog kandidata a protivnici istakli parolu "Kokošinjac u kome peva kokoška treba zapaliti". Savet te užičke MZ je i dalje bez žena.

A da i seoske žene mogu da "povuku" pokazuju slučajevi udruživanja samosvesnih žena širom Srbije. Tako je, na primer, inicijativom žena u selu Stanišić, kod Sombora, ostvaren geronto program, otvoren dnevni boravak za decu iz ugroženih porodica, ali i organizovana organska proizvodnja na okućnicama.

I onda i na selu može dobro da se živi, jer kako kaže Ljiljana Gusić iz udruženja "Udahni život": "Sa svojih 20 sam želela da živim u Novom Sadu, sa 30 sam spoznala da je dobro i u Somboru, a sa 40 sam shvatila da mogu da budem zadovoljna životom i u svom Stanišiću".

A primer iz okoline Užica, koje je navela Radmila Gujaničić iz tamošnjeg "Ženskog centra", je još impresivniji. Za meštane Mesne zajednice Bela zemlja Užica lokalni vodovod bio je tema pred svake izbore još od devedesetih, ali do njega se zaista i došlo tek kada je tamošnjim ženama "prekipelo" što 2000. nisu imale vode devet meseci. Pritisle su nadležne i brzo se našlo 125 miliona dinara za sekundarni vodovod.

A SVE MOŽE DA BUDE MNOGO DRUGAČIJE

Da stvar ne mora, a sigurno ne bi trebalo, da ostane ovakva, u Alterativnom izveštaju CEDEW komitetu date su i preporuke za poboljšanje stanja žena na selu.

Pre svega, trebalo bi da se izmeni propisi o nasleđivanju tako da se i de fakto izjednače prava žena.

Predlaže se propisivanje obaveznog zajedničke imovine na ime oba partnera, i to bračne i vanbračne zajednice. I ne samo to, već i neophodnost postojanja pisane saglasnosti drugog supružnika/partnera pre obavljanja svakog pravnog posla koji obuhvata raspolaganje bračnom imovinom ili njeno opterećenje (dugom).

Drugi predlog tiče se naknade bolesnima, trudnicama i porodiljama iz poljoprivrednih gazdinstava.
Moraju se izmeniti propisi tako da poljoprivrednice mogu da ostvare naknadu zarade za vreme bolovanja, održavanja trudnoće i za vreme onog što svi ostali zaposleni znaju kao "porodiljsko odsustvo".

Dalje, predlozi se tiču unapređenja zdravstvene zaštite, obrazovanja, informisanosti, ali i programa edukacije za ekonomsko osnaživanje žena na selu, zapošljavanje i samozapošljavanje.

Nisu izostavljeni ni "politički" predlozi - da se uvedu kvote za broj žena u organima odlučivanja na lokalnom nivou, kakve već postoje za Narodnu skupštinu jer, kako je to na konferenciji "Žene na selu - unapređenje kvaliteta života" istakla potredsednica Vlade i predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnosti Vlade, Zorana Mihajlović, "pitanje napretka žena je pitanje napretka celog društva. Zbog toga je Zakon o rodnoj ravnopravnosti, ubeđena sam, najvažniji zakon koji ova vlada treba da donese".