U manastiru Tumane majke se satima ne odmiču od kivota Svetitelja. Nakvašen od suza, pod ulegne od njihovog klečanja, a onda se desi ČUDO

I srećemo ih iz mnogih krajeva, čak i različitih vera. Prelepo ih je videti kada se nakon nekog vremena vrate da blagodare. Onda im je molitva još usrdnija i snažnija. One govore o svemu otvoreno, vuku ljude za rukav da ispričaju svoju priču. Žele i traže da posvedoče. To vredi videti i tako se projavljuje sila života i njegova pobeda.

Mnoge sam video i svaku zapamtio. I kada su dolazile, i kada su odlazile, i kada su se ponovno vraćale. Ne znam kako, ali uvek su nailazile baš na mene i ja na njih. Stari smo prijatelji. Uzmu blagoslov i zagrle me. Uvek im kažem: „Kod svetih idite, njima blagodarite.“ Znaju one to i osećaju i tako i rade. Velika je vera naših majki.

Ona nas sve štiti i čuva i od vidljivih i od nevidljivih neprijatelja. Sija na putu našeg života, vodeći nas na stazu pravu. O tome danas niko ne govori, niko ne piše, kao da se ne valja. A vredi mnogo i sija odavde do večnosti.