Trudna Ljiljana iz Niša krenula sa svekrvom po trešnje, a onda su je krvnički ubili! Sahranili je na dan kad je trebalo da se uda...

Nišlijka Ljiljana Spasić (26) tog kobnog 7. maja 1999. godine, u sedmom mesecu trudnoće krenula je ka niškoj pijaci. Ruku pod ruku sa svekrvom, vesele, pošle su da kupe prve trešnje. Ubrzo se začulo avionsko nadletanje, a onda je uledila kiša kasetnih bombi. Ljiljana je ostala na mestu mrtva, kada ju je samo jedan geler pogodio i presekao vratnu aortu.

- Jednako je teško, jednako je bolno kao i pre 20 godina - neutešni su Radica i Miloje Ilić i ove godišnjice najcrnje tragedije koja je zadesila ovu porodicu.

- Nije se mučila mnogo, jedan geler joj je presekao arteriju na vratu, za dva minuta je iskrvarila - bile su reči koje su zauvek promenile živote njenih najmilijih, a naročito neutešnih roditelja, koji sa suzama u očima pričaju da bi danas njihova ćerka bila lekar, a unuka imala 20 godina.

Ljiljanini roditelji su bili na selu kada su čuli da je Niš bombardovan, ali tragičnu vest saznali su kada je sin došao da im je sopšti.

- Nema strašnije od toga da roditelj sahranjuje svoje dete. Nama je taj 7. maj najcrnji dan u godini. Ljiljanu smo sahranili 11. maja u 11.30 sati, na dan i sat svog venčanja. Jezivo... Odjednom se prekine život u cvetu mladosti, sa novim životom u sebi – reči su neutešne majke.

- Ima u našem životu životne radosti... imamo sina i tri unuke, ali jedno je sigurno – Ljiljanino mesto... i pet unučeta da imamo... niko ne može da popuni - bolna je ispovest oca Miloja.

Crni 7. maj

Tog 7. maja 1999. godine, nešto posle 11 časova, NATO avioni zasuli su Niš kasetnim bombama, a crni bilans dana bio je 16 mrtvih, kao i 18 ranjenih, 100 oštećenih objekata i veliki broj automobila.

Osim pijace, zgrade Banovine i Tvrđave, gde je bilo mnogo civila, meta je bila i bolnica, a projektili su pali na zgradu Patologije.

Bomba nije zaobišla ni ambulantu "12. februar“, kao ni parking Niš-ekspresa. Šteta je bila ogromna, veliki broj povređenih, Nišlije u strahu, dok su lekari davali sve od sebe u nemogućim uslovima da spasu one koji su imali šansu da prežive.

„Milosrdni anđeo“ toga dana nije se tu zaustavio, krenuo je i ka Beogradu, bombardovane su zgrade Saveznog MUP-a, Generalštaba Vojske Jugoslavije, Ministarstva odbrane, Vlade Srbije u Ulici Кneza Miloša, zgrada MUP-a Savski venac.

U 23.45 bombardovana je i Ambasade Kine u Beogradu, kada je poginulo troje kineskih državljana, a 20 ljudi je ranjeno. Dva puta u toku noći bombardovan je hotel "Jugoslavija", a grafitnim bombama pogođena je elektrana u Obrenovcu.

Projektili su tog dana bačeni i na Frušku Goru, gađana je i rafinerija nafte u Pančevu...

Kasetnih bombi i dalje ima

I 20 godina nakon NATO agresije, 2,5 miliona kvadratnih metara teritorije Srbije kontaminirano je od kasetnih bombi, a na još 150 lokacija nađene su avio-bombe i rakete velikog kalibra.

Od kasetnih bombi najčešće su stradali civili i to i dok su padala, ali i onda kada se teren čistio. Deminer Slađan Vučković upravo je jedan od povređenih tokom jednog takvog rasčišćavanja.

"Bila je to 107. kasetna bomba, poslednja koju je trebalo da uništimo tog dana. Samo što sam se spustio i kleknuo, još je nisam ni dodirnuo, a ona je eksplodirala. Onda sam video da nemam desnu ruku, krv iz nje je liptala kao iz kabla..."

SRBIJA KUPILA UBICU APAČA I AVIONA A-10 Novi čuvar srpskog neba " Pancir S-1", stiže u Srbiju

Ovim rečima opisao je nesrećni događaj penzionisani podoficir i nosioc ordena za hrabrost Slađan Vučković (52) iz Niša, koji je u aprilu 1999. godine u eksploziji kasetne bombe ostao bez obe ruke.

- Ne znam ni sam, neobjašnjivo je bilo kako sam ustao i potrčao iako mi je jedna noga bila skroz pokidana... Onesvestio sam se i probudio tek u bolnici posle operacije i video da pored desne nemam ni levu ruku - seća se Vučković.

Prema njegovorim rečima bombe namerno ne eksplodiraju odmah, čime se izaziva latentna opasnost dugo godina posle toga, te od kasetnih bombi najčešće stradaju civli, koji čine 90 odsto žrtava, a od toga tri odsto su deca.