Svratište, nada za normalan život

Ekipa „Alo!“ u Svratište je odnela paketiće, ovog puta povodom velikog praznika Sretenja i obeležavanja Dana državnosti Srbije, a uskoro ćemo odneti i odeću, obuću, knjige, pribor za pisanje i igračke. Iako zvuči kao najosnovniji posed svakog deteta, za njih sve to predstavlja mnogo više. Na njihovoj adresi to znači jedan dan bez gladi, jedna nedelja bez golih leđa, jedna sezona bez bosih nogu. Za njih to znači osmeh, radost, ponos. Znači normalan život, bar na trenutke.

Zato vas pozivamo da i vi, ukoliko imate odeću i obuću, koju više ne koristite, a cela je i njima bi mogla da posluži, ćebad, posteljinu, peškire... donesite im, to im mnogo znači. Jednako će ih obradovati šamponi, sapuni, deterdženti. A tek onaj sa lepim mirisom! Sve što nama treba u kući, služiće i njima. Da imaju normalan život. Bar na trenutke.

-  Ovde dolazim kad god mogu. Volim igračke, ovakve nemam kod kuće. Ovde dobijem sve što kod kuće nemam. Volim i učiteljicu, danas mi je dala i glumicu za kosu, a onda i bojanku. Ali ne onu sa slovima, ne volim tu. Nego onu sa Mašom i Medom - ispričala nam je Elvira, devojčica brzih pametnih očiju, osmeha koji obara s nogu, pomalo stidljiva, ali spremna da nam pomogne. 

- Da li je to bio ručak ili doručak? Pa, ne znam da vam kažem. Prvi put sam danas jeo, ali odavno sam ustao... Možda nešto između ta dva. Važno da je sad u mom stomaku. Da li je dobro? Još pitate! Ne da je dobro, nego je savršeno! Nisam siguran ni šta sam jeo, ali bilo je odlično. A za kraj - kolač sa kremom! Šta ćeš bolje! - kaže Edi, dečak u razvoju, prezadovoljan svime što dobije. 

- Juče sam dobila jaknu i dok sam ovde dolazila nije mi uopšte bilo hladno! Je l’ možete da verujete? Dobila sam i ove štitnike za uši, neću nikada da ih skinem! Do leta! Vidiš kako su mi lepi. Da nisam došla ovde, kod kuće bih se smrzla. Nema više drva, a ovde mogu i slova da učim! - kaže ambiciozna Zanepa, koja vedrinom i radošću ispuni svaku prostoriju u koju uđe. Muči je samo što nema odeće za njene sestrice od dve i četiri godine.

Anita je juče dobila helanke sa cvetićima, koje je danas obukla. Došla je u Svratište, gde ju je zatekao topao ručak, a zatim je započela i igru sa drugarima. U njenom svetu, dan nije mogao da bude bolji. Dok boji, ne prelazi liniju. Sva deca koju crta su srećna, a bar tamo, u njenim radovima, nema siromaštva, tuge i neizvesnosti.  

Zahvaljujući jednom kompjuteru, koji povremeno smeju da koriste svi korisnici Svratišta, neki su dobili prvu šansu da pogledaju film, seriju, crtać. Među njima nema „zavisnika“ od društvenih mreža, jer nema ni telefona. Nema razgovora o video-igricama, jer nema ni igrica. Postoji razgovor o onom filmu koji su gledali i koji pamte zauvek.