Slikar Milan Cile Marinković o borbi sa kovidom-19 i stvaralaštvu: Postao sam imun na virus koji ruši svet
Bio je među prvim slikarima u staroj Jugoslaviji koji su radili moderne slike inspirisane pop-artom i Endijem Vorholom. Uvek se suprotstavljao šablonima i bio prepoznatljiv i poseban. Njegova platna prepoznaju se po snažnom i ekspresivnom izrazu. To ga je odvelo u mnoge svetske metropole, gde je njegov rad izuzetno cenjen.
Foto: Zoran LončarevićZoran Lončarević
Koronavirus ga je samo nakratko prekinuo u stvaralačkom zanosu, ali ubrzo nakon izlaska iz bolnice, vratio se u atelje u kojem pronalazi inspiraciju i potrebni mir.
Dobitnik Sretenjskog ordena
Naš istaknuti slikar Cile Marinković je ovogodisnji dobitnik odlikovanja povodom Sretenja koji će mu biti svečano uručen danas.
Slikar Milan Cile Marinković ekskluzivno za „Alo!“ govori nakon izlaska iz bolnice.
- Postao sam imun na virus koji ruši svet, naše navike i način života. Uz veliku motivaciju, sjajni tim KBC Bežanijska kosa i božju volju sam se izborio sa opakom bolešću. Sećam se uniformisanih lekara i medicinskih sestara koji su dolazili i odlazili u skafanderima i sve je izgledalo kao u naučnofantastičnom filmu. Nije bilo lako i dugo je trajalo. Još uvek se oporavljam i slikam u ateljeu. Veliku zahvalnost dugujem posvećenom i neumornom timu KBC Bežanijska kosa, koji se borio za moj život, ali i za živote mnogih naših sugrađana. Oni su veliki heroji i dugo ću pamtiti borbu sa koronom kao veliko iskustvo.
Koliko je pandemija promenila vaš život? Kako ste se nosili sa karantinom?
- Karantin mi nije teško padao, i dan danas živim koliko je moguće izolovano. Radim u ateljeu, tako je i bilo pre. Najteže mi pada ta velika promena u društvenom životu, nedostaje mi odlazak na pozorišne premijere, otvaranja izložbi, susreti sa prijateljima, aerodromi... Ljudi i njihovi životi su moja neiscrpna inspiracija. Postali smo obazrivi, ali ne smemo biti otuđeni.
Unuk Stefan je moja inspiracija
- Moja ćerka Danica je pre svega umetnica, kreativan, uspešan grafički dizajner, kolažista Dana MAAR i pred njom je blistava karijera. Provela je svoje detinjstvo uz moje slikarstvo i razvila se u jednu posebnu ličnost. Kada se udala za princa Filipa Karađorđevića, postaje princeza Danica Karađorđević od Srbije. Rođenjem princa Stefana, nastavlja se porodični kontinuitet. Naslednik kraljevske porodice narodu i državi omogućava nastavak nacionalne tradicije. Unuk Stefan od momenta svog rođenja postaje moja trajna i nepresušna inspiracija. Moram da priznam da sam bio srećan zbog odluke ćerke i zeta da se dosele u Beograd. Smatram da je od velike važnosti to što žive sa svojim narodom. Unuk često dolazi kod mene u atelje i to mnogo voli, jer se tu nalazi mnogo stvari koje otkriva, a veoma je radoznao dečak. Ja mu pripremim papire i boje i zajedno crtamo i otkrivamo neki novi svet mašte.
Da li ste kao dečak sanjali da ćete biti slikar?
- Kao dečak sam bio golman OFK, velika nada. Međutim, nakon jedne saobraćajne nesreće, život me je odveo u potpuno drugačijem pravcu.
Od studentskih dana do danas, izgradio sam likovni jezik koji sam kasnije razrađivao i kome sam dosledan. Njega prepoznaju svi istoričari umetnosti, kolekcionari, kritičari i oni kojima je umetnost predmet interesovanja. Nikada nisam imao potrebu da se prilagođavam tuđim stilovima jer sam imao svoj. I dalje sam iskren i čuvam stvaralačku energiju.
Ne možemo da izbegnemo čuveno novinarsko pitanje, šta vas inspiriše danas?
- Moji protagonisti su poput familije nekog putujućeg pozorišta. Ljudi su mi oduvek bili inspiracija, posmatram ih sa radoznalošću - gde su se uputili i gde to stalno žure. Ljudi sa margina, sa svojim životima, traumama, strahovima, radostima, sudbinama, žive svoje živote na mojim slikama, susreću se, razilaze, nestaju, pa se ponovo vraćaju sa nekom drugačijom ulogom, na nekoj drugačijoj slici. Oni potiču iz asocijacija na različite gradove, želje, nadanja, snove... Ponekad sa njima na moje platno dolazi nekakav predosećaj, trag onoga što će se tek dogoditi. Kao da se rukovodim tim principom dok slikam. Okrenut pariskom i beogradskom nebu, tu postavljam belo platno i u tišini nastaju moje slike.
Otkrivam Beograd u Parizu
- Živim na relaciji Pariz-Beograd. Put u osvajanje Pariza je želja za promenom i izlazak iz svakodnevnih dešavanja na beogradskoj umetničkoj sceni. Pariz je za mene velika dinamika, tamo sam uvek kao da sam opet u startu, imam neko ubrzanje, naboj. Za mene kao umetnika je to značajan trenutak. U Parizu sam upoznao mnoge značajne ličnosti, tu sam kroz muzeje imao razmišljanje o sebi kao slikaru, i drugima oko sebe i u svemu tome sam našao svoje mesto. Često, šetajući nekim usamljenim ulicama Pariza, sasvim iznenada otkrivam Beograd, delove koji me podsećaju na grad u kojem sam rođen.
BONUS VIDEO
Pročitajte još:
povezane vesti
