Sakupljali vodu sa zadnjice, a onda pravili ljubavne kolače da osvoje devojke: Stari srpski običaji za koje nikada niste čuli!

Hrana je oduvek bila jedan od glavnih rekvizita za obavljanje ovakvih radnji, pa nije redak slučaj da su narodi sa Balkana koristili raznorazne metode kako bi osvojila srca onih koje vole, ili bacili strašne "čini" na onoga ko im je naneo zlo.

Crna magija je karakteristična za Balkan, a magijski rituali sa hranom su uvek bili popularni obzirom da ona igra veliku ulogu u svakodnevnom životu.

Kao takva, hrana je oduvek bila jedan od glavnih rekvizita za obavljanje ovakvih radnji, pa nije redak slučaj da su narodi sa Balkana koristili raznorazne metode kako bi osvojila srca onih koje vole, ili bacili strašne "čini" na onoga ko im je naneo zlo.

Šuplji kolačići

Od posebnog brašna napravio bi se hleb koji bi potom bio zloupotrebljavan tako što bi se nanosila šteta drugima. Brašno je postajalo posebno tako što su birane nove vodenice i žito se mlelo u nevreme, a posebnu prednost su imale vodenice koje melju u levo (jer leva strana navodno pripada đavolu).

U Bugarskoj se pravio tkz. “đavolji hleb” od vina, meda i brašna, koji se žrtvovao đavolu da bi bolesnika oslobodi ropstva. Hleb je postajao jako magijsko sredstvo ako su se u pripremi koristili nečisti elementi poput: petlove krvi, đurđevdanske rose ili majčinog mleka.

Posebno su bilo popularni tkz. “šuplji kolačići”. Po celom Balkanu su mladići i devojke pravili “šuplje kolačiće” uz želje da nekoga osvoje

“Šuplji kolačić” se pravo od prvog brašna iz novog mlina, kolačić je potom bušen starim vretenom, a kroz kolačić se gledala željena devojka uz izgovaranje ovih reči:

“Kako se je onaj mlin okretao, koji je ovo brašno mleo, onako se i ti za mnom okrenula.” Poželjno je bilo da žrtva proba magijsko-ljubavni kolačić.

Srbi iz okoline Niša su prosipali vodu niz leđa, sakupljali je kod zadnjice, pa od ove nečiste vode pravili su šuplje ljubavne kolačiće kojima bi opčinili izabranice svog srca.

Žive žabe

Malo bizarniji slučajevi su bili zastupljeni u Vlasenici gde se za pravljanje magijskih hlebova koristili žive žabe – domaćica bi postavljala žabu na hleb, uz udaranje prućen od leske dozivala žrtvu, a Visočaci su verovali da ljubavne kolačiće treba zamesiti šapom mačeta koje još nije progledalo, pa su verovali da će njihova žrtva da bude podjednako slepa kao mačka čiju bi šapu potom odrezali.