"Dunave, Dunave, kraj tebe mi srce moje ostade..." Zamislite kako se ori ova pesma u prepunoj vojvođanskoj kafani, sa sviračima koji se naginju dok gosti podižu ruke. U čaši je vino, a u tanjiru sveža riba. Ima li lepšeg dara od čiste reke, kraj koje se nižu vinogradi, razvijaju sela i gradovi, vezuju čamci i brodovi, gde se peca i osvežava.

Možemo da zapevamo i "Oj, Moravo", pa da "otputujemo" maštom u Pomoravlje, pa zavirimo i u Šumadiju. Ili, da sebe zamislimo kraj nekog bistrog potoka koji tajanstveno izvire iz stena neke srpske planine, dok sa livada dopire miris lekovitog bilja. Ledena voda žubori, prepuna pastrmki.

Možemo da zamislimo... Ali, slika nije tako idilična. Danas, kada se u svetu obeležava Dan reka, mogli bismo da se trgnemo i iz mašte bacimo u surovu stvarnost. Da li smo od srpskih vodotokova napravili veliku, divlju kanalizaciju?

Sive, prljave cevi

Kad kažemo reka, pomislimo i na cevi. Razne cevi, sumnjive, prljave, koje zjape na obalama, legalne i nelegalne, a pre svega one iz kojih katkad potekne sadržaj koji ubija život u reci.

Tako, misteriozno, iznenada, rekama zapliva mazut koji se, eto, kao slučajno izlio kroz neku kanalizaciju. Ili neka hemikalija iz fabrike, pa se voda zabeli od mrtvih riba koje se izvrnu a površini.

Onda, svi ćute, sležu ramenima, pa se još i čude i prolaze dani dok se, na kraju, pokrene inspekcija i velo misterije skine, ali odgovornost odnese prva matica sveže i čiste vode, koja pred sobom gura sramotu koju je nanela ljudska ruka. Da ne spominjemo i one cevi na potocima iz kojih ništa ne izlazi, več u njih sve ulazi...

Ako je voda kojim čudom čista, ko ne bi poželeo da zasedne u neku malu kafanicu na Drini, Tisi, Dunavu... pa se najede šarana pastrmke, somova... kečige. Stop, stop stop. Zaustavite maštu, kečige smo skoro pa istrebili.

Njih više ne smemo da lovimo, pa ako se i nađe u tanjiru, dobro se zapitajte da li je i vaš zalogaj jedan korak ka ubijanju blaga koje nam je priroda dala. Naravno, to ne važi ako je kečiga gajena u ribnjaku, ali, za to nam reka ni ne treba.

Dok savesni ribari drže dozvolu u džepu i bacaju mamac, pa čekaju i po celu noć da se štap zatrese, neki drugi bacaju mreže, puštaju struju, pa se sklone na sigurno.

"Čestitka" za Dan reka iz Apatina

Posle niza vesti o trovaju ribe, zagađenju reka, borbom sa cevima, poslednja u nizu informacija, baš pred obeležavanje Dana reka, stižu ružne slike iz Apatina.

U akciji hvatanja ribokradica Ribolovačka služba Šumske uprave Apatin, u saradnji sa Pograničnom policijom, uhvatila je tri lica i zaplenila oko 1.000 metara mreže.

Ribokradice su uhvaćene na 1396. kilometru Dunava, kod Mišvalda. Oni su odranije poznati Šumskoj upravi po istom prekršaju. Mreže su im zaplenjene, a kako su uhvaćeni sa ribom kao dokaznim materijalom biće gonjeni jer ulovljena riba spada u vrstu za koju je na snazi lovostaj.

Mreže su otkrivene i zaplenjene i na lokacijama Hagla kod Sonte i u rukavacu Dunava kod Brodogradilišta, gde najveći problem ribočuvarima stvaraju splavari.

Moravica pretrpana mazutom

Jedna mala reka koja protiče kroz Ivanjicu, Moravica, prošle godine bila je dva puta zagađena mazutom iz kotlarnice Zavoda za rehabilitaciju.

Zagađenje su ribari prvi put primetili u avgustu, a slična situacija dogodila se u novembru.

Moravica je, međutim, značajna jer se uliva u Zapadnu Moravu, a onda su ugroženi i Čačak, Kraljevo, da bi zagađena voda, na kraju, završila u Velikoj Moravi.

Nadležni su tada primenili zanimljivo rešenje - postavili su takozvanu zavesicu koja je prikupljala gorivo i tako spasla mesta nizvodno od Ivanjice.

Nažalost, nije samo istakanje mazuta bilo problematično u spomenutom Zavodu. Prilikom pretakanja, ove godine, dogodila se tragedija koja nije zagadila reke, ali je odnela jedan život.

Veliki Bački Kanal - morali da spaljuju mrtvu ribu

U novembru je primećen katastrofalni pomor ribe u Velikom Bačkom Kanalu. Prvi slučaj bio je 2. novembra, da bi potom situacija bila sve gora.

Opštinska inspekcija za zaštitu životne sredine u Kuli, izdala je tada zabranu ispuštanja otpadnih voda u šećerani u Crvenki. Prve procene su bile da je od Srbobrana do Bečeja uginulo više od tri tone ribe.

U Šećerani u Crvenki odlučno su odbacivali optužbe da su zagadili Kanal.

Radnici ribočuvarske službe Javnog vodoprivrednog preduzeća "Vode Vojvodine" vadili su u drugoj polovini meseca uginulu ribu iz Velikog Bačkog Kanala. Riba se izvlači mrežama iz čamaca i istovarala na obale, a odatle odvozila na spaljivanje u kafileriju u Somboru.

Pecaroši iz ovog dela Bačke pričali su da je od ekološke katastrofe možda i strašnije to što su ribokradice pokupile velike količine krupnih primeraka ošamućene ribe i prodavali je, navodno, na pijacama po nižim cenama.