Priča deke Vlade rastužila Srbiju: "Da nema njih, umro bih od gladi", bolestan je, nikada se nije ženio, a sada ga je snašla TEŠKA MUKA!

- Zar od mene da ukradu? Tu su bila složena, pred kućom. Tri metra mešanih drva. Kupila mi ih je sestra Slobodanka i donela da imam za zimu, da se ne smrzavam. Mislio sam da ih isečem i iscepam kad dobijem još i drva koja su mi obećali u Centru za socijalni rad. Evo, ovo je samo ostalo, možda ima oko metar - očajno pokazuje složene oblice Đurović, zabrinut zbog velike nevolje koja ga je snašla. Stigli hladni dani, uskoro će prava zima, a on ostao bez ogreva.

Prijavio je krađu policiji. Priželjkuje, ali ne veruje da će svoja drva opet videti.

- Isečeno je to i pocepano odmah - ne pokušava ni sam sebe da uteši.

Vladimir ima 62 godine. Oboleo je i pre nekoliko godina su mu ugrađeni stentovi. Preživeo je i blaži šlog. Više ne može da radi i zarađuje. Skromna socijalna pomoć od 10.000 dinara jedino je čime raspolaže. Ovu crkavicu na hranu rasteže mesec dana.

- Kad nemam para uzimam na veresiju kod Mime u prodavnici, pa platim kad dobijem socijalnu pomoć. Šta možeš na ovoj skupoći sa tako malo? - kaže Vladimir.

Otkad je bio dete Vladimir zna jedino za muku. Oca nije zapamtio, a majku su posle očeve smrti stričevi oterali sa imanja u okolini Valjeva i ona se sa šestoro dece nastanila u Bogatiću.

- Živeli smo kao podstanari. Od pete godine gajio sam se po tuđim kućama, bez struje i vode. Od svoje petnaeste sam počeo da radim, prvo kao zidar, a onda sam kod Fotira naučio pekarski zanat. Po celoj Srbiji sam išao gde god su tražili pekara: u Meljaku, Lapovu, dole na jugu Srbije. Zavoleo sam posao i mnogi kažu da sam bio pravi majstor - seća se Vladimir.

 Mesio je hleb, savijao burek, pravio kifle i perece skoro četrdeset godina. U radničkoj knjižici upisano mu je svega dve i po godine staža.

- Niko nije hteo da me prijavi na osiguranje. Kakvo prijavljivanje, ako ti budem uplaćivao staž, gde je moja računica, govorili su gazde pekara. Jedino su me Toma Lazarevski i Dule Ristić prijavili. Sa tako malim stažom ne mogu da dobijam penziju - kaže.

Vladimir živi sam u kući bez struje i vode, koju su mu na korišćenje, dok ne pronađu kupca besplatno ustupili Biljana i Slaviša Đonlić. Svoju kuću nikada nije imao. Očevinu su razgrabili rođaci, a njemu je, koliko zna, pripalo 17 ari šume. Sumnja da je još nešto nasledio od oca, ali i kada bi želeo da reguliše nasledstvo nema novca da plati geometre, takse i druge državne dažbine.

- Možda bih mogao da prodam šumu i ovde u Bogatiću kupim neku kućicu, da se skućim pod stare dane. Ali, čime? Nemam para ni za autobusku kartu do Valjeva - žali se.

Nikad se nije ženio. Težak život samotnjaka, praznih džepova i bez sopstvenog krova nad glavom olakšavaju mu pekar Toma Lazarevski i njegova supruga Ljubica. U njihovoj pekari je kratko radio, dok se nije razboleo, a sada mu redovno pomažu da preživi. Daju mu hleb, kuvani obrok, a Ljubica pere i krpi garderobu.

- Da nema njih umro bih od gladi - zahvalan je Tomi i Ljubici.