Ovaj Srbin je skočio na Nemca i preklao ga zubima kako bi pobegao iz Aušvica, a nakon toga uradio stvar na koju bi malo ko pristao!

Samo nekoliko ljudi u Srbiji još uvek može da posvedoči o strahotama i užasu koji se krije iza reči – Aušvic. Ipak, njihove priče i svedočenja o godinama strave još uvek žive u sećanjima njihovih porodica i najmilijih.

– Moj otac nije voleo da priča o logoru jer mu je to vraćalo strašna sećanja. Kada je govorio, pričao je o gladi, prebijanju i strašnim zverstvima – počinje priču Stanislav koji živi u Pančevu.

Svetislava Vorkapića, sa nadimkom Cveja već odavno više nema. Umro je 1988. godine sa tragovima “batinjanja na leđima i brojem na ruci”. Pa ipak, on je bio jedan od srećnijih – dočekao je da vidi kraj rata i dobio priliku da još jednom počne svoj život ispočetka.

“Moj otac je dopao Aušvica kao jedan od organizatora kopanja partizanskih baza u Bojčinskoj šumi u Sremu. Bio je prvo u logorima na Banjici i Sajmištu. Pričao je kako je jednom prilikom u logoru na Sajmištu jedan Nemac rekao da mu udare 25 batina, a Srbin, kvisling je rekao: “50 majku mu j***m partizansku”! Odatle je depotovan u Aušvic.” — priča Stanislav.
Niko od Srba, Jevreja i Roma koji su sa ovih prostora deportovani u nemački nacistički koncentracioni logor na područiju okupirane Poljske nije znao šta Aušvic zapravo znači. Priče o strahotama ovog mesta nisu doprle do Balkana, a i onima koji su ih načuli delovale su toliko strašno i neverovatno da nisu želeli da poveruju u njih.

Natpis na ulazu u logor: “Rad oslobađa” mnogi su protumačili kao znak da su dopali nekakvog radnog logora

Aušvic je postao najveći logor u kojem je nacizam ostvarivao stravičnu zamisao o masovnom uništavanju ljudi. Najveći broj onih koji su stigli na ovo mesto odmah je odvođen u gasne komore. Oni za koje bi se procenilo da mogu da se “splate” smeštani su u barake i korišćeni kao robovska snaga i ljudski amorčići za eksperimente “anđela smrti” – doktora Jozefa Mengelea.

Tamo je Svetislav Vorkapić prestao da postoji i rođen je bezimeni, čovek – broj 146 406.

Tačan broj žrtava Aušvica nikada nije tačno utvrđen. Procene kažu da je u periodu od 1940. do 1945. ovde u gasnim komorama, od gladi, bolesti, prinudnog rada i eksperimenata poginulo oko 1,1 miliona ljudi, a ima i onih koji navode cifru od preko 2 miliona.

Međutim, ovo je bio trenutak koji je Svetislav iskoristio.

“Moj otac je uspeo da tokom tog zadnjeg marša pobegne u šumu. Ubio je jednog nemačkog vojnika – iznemogao od gladi mogao je samo da mu skočI na leđa I zakolje ga zubima. Tako je neko kraće vreme “hajdukovao” po šumama I naoružan sačekao Ruse. Sa njima je došao do Beograda.” — objašnjava Stanislav.
Sovjetska armija pronašla je 27. januara 1945. godine kada je Aušvic oslobođen oko 1.000 ljudi koji su se krili u samom logoru i 600 u Monovic kampu za robove. Od tog sudbonosnog dana prošlo je tačno 76 godne.

Posle svega, spasao život Nemcu

Još jedna priča iz života ovog neverovatnog čoveka ostala je da svedoči o dobroti i praštanju koje za mnoge danas prevazilazi granice mogućeg. Posle svega što je prošao u Aušvicu, Svetislav je u svom srcu našao mesta i dobrote i spasao život – jednom Nemcu!

– Moj otac je tada rekao da zna šta je glad i da je dve godine bio sretan ako nađe šaku trave i da je taj Nemac jadni zarobljenik u položaju bednog roba i da on ne da da ga ubiju! Bilo je povuci-potegni, ali otac je bio lik ovenčan slavom, partijac i tako je Rihard ostao živ – priča Stanislav.

Nekoliko meseci kasnije, Rihard je zajedno sa ostalim zarobljenicima poslat kući. Ipak, ovo nije kraj ove neverovatne priče.

– Kasnije, kada su Nemci počeli kao turisti da posećuju Jadran, Rihard je godinama sa porodicom svraćao kod nas. Uvek bi grlio i ljubio mog oca sećajući se kako mu je ovaj tih teških posleratnih dana spasao život – seća se Stanislav.