"Ova nam bolest prepreke postavi, ni brat bratu, niti bilo kome,a ranije je išao svako svome"

Za ovu bolest on kaže da je kao atomska bomba bačen među ljude.

- Kao atomska bomba među nas bačena, da nas zauvek udalji, da nas razdvoji, da više bližnjih nema, da nas zaplaše, do podozrenja - ne dodirni,ne okusi - stih je iz pesme u kojoj vladika Fotije žali za slobodom u vremenu pre pandemije virusa korona.

Postavljajući pitanje "je l` to ta sloboda do koje nas progres dovede, da u ogromnim redovima za sve čekamo i da u nas niko poverenja nema", vladika Fotije pesmu o koroni završava porukom da Gospod jedini može utišati ovu buru. 

- Gresi naši plodove ove daše, da plačemo, da plačemo, da bi ponovo u slobodi dece Božije živeli - poručuje episkop zvorničko-tuzlanski.

Lekare koji se danonoćno bore za ljudske živote i sami obolevaju od virusa korona, vladika naziva milostivim Samarjanima koji pomažu unesrećenima, poredeći ih sa vanzemaljcima zbog zaštitnih odela u kojima rade.

Pesma "Korona" episkopa Fotija objavljena je na internet stranici Eparhije zvorničko-tuzlanske.

KORONA

Kao atomska bomba među nas bačena,
da nas zauvek udalji, da nas razdvoji,
da više bližnjih nema da nas zaplaše,
do podozrenja, ne dodirni, ne okusi.
Na slave, pognute glave,
ni sporta više nema, samo dilema,
ljudima se samo oči vide,
da slepi ne bi bili.
E divni dani, gde se dadoste,

i kao zauvek skriveni,
pa ni žala ni lepote, o nekadašnji živote,
samo uzdah osta, ova nam bolest disanje ote.
E živote!
ti si u vazduhu, u plućima,u našim brdima,
na proplancima i potocima,
u dozivanju i u smehu, da, i u leleku,
ali uvek u slobodi, u kojoj nas majka rodi.
Ova nam bolest prepreke postavi,
ni brat bratu, niti bilo kome,
a ranije je išao svako svome,
i pored plotova puteljaka je bilo,
i nade, da tako nismo sami.

Danas u vestima kao da vanzemaljci hode,
a ono lekari hoće ove muke da nas oslobode,
pa često i sami oboljevaju,
oni su sada milostivi Samarjani
koji unesrećenima pomažu i nama primer daju
kako treba činiti da bismo živeli u raju.
Korona smrću kruniše i staro i mlado,
i smrt nam kao meru postavi,
a mi bismo do daha, do Vaskrsenja.
E Bože, da li od ovoga gore

šta biti može, osim paklenog mraka
i plača i škrguta zuba,
tamo gde Tebe i bližnjega nema.

Evo venčanja i krštenja uminuše,
za radost kao da mesta nema,
a kuda bez radosti,
jer nam još u ušima blagoslov
naših baka odzvanja:
Kud god išao radosti imao!

Korona naše patrijarhe i mitropolite uze,
i umne glave mnoge, kuda ćemo u ovom bespuću,
gde god da kreneš mere,
od prvog koraka do večere.
Jel to ta sloboda do koje nas progres dovede,
da u ogromnim redovima za sve čekamo i
da u nas niko poverenja nema.

Sumnja i strah nad sve se nadviše,
kao da prijatelja i brata nema više.
Ti Gospode,
jedini možeš utišati buru ovu,
ali gresi naši plodove ove daše,
da plačemo, da plačemo,
da bi ponovo u slobodi
dece Božije živeli.