Otac Ilija doneo sveti oganj iz Jerusalima i od tada se neprestano događaju ČUDA za koje svako treba da čuje!

 

Iguman Ilija je 1993. godine doneo sveti oganj iz Jerusalima u manastir Jovana Krstitelja iznad Gornjeg Matejevca nadomak Niša. Od tada čuda ne prestaju da se dešavaju. Donošenje svetog ognja bilo je veliki događaj.

Vremenom, bogomolja, do koje se stiže makadamom i lošim šumskim puteljcima, skoro je zaboravljena. Tek poneki vernik i zalutali turista dođu do crkve na svrljiškim planinama. A tamo, oganj i dalje gori! Otac Ilija je u međuvremenu umro u Svetoj zemlji. Jovan Mandić je jedan od hodočasnika koji je sa njim doneo oganj iz Izraela.

– Preneli smo ga u železničkom fenjeru – kaže Jovan Mandić. – Kada se sveti oganj iznese, narod koji ga prvi uzme biće srećan. Protosinđel Jovan Stojanović, starešina manastira, pre nekoliko godina je otkrio bogatstva ove bogomolje.

– Pored ognja, čuvamo ikonu sa likom svetog Jovana, koja je mirotočiva od 1998. godine – pričao je otac Jovan.

Sudbina se često najavljivala u ovom manastiru. Otac Ilija je 1998. godine, godinu dana pre NATO bombardovanja, od prijatelja iz Grčke tražio pomoć da se protumači što se naše kandilo neprestano ljulja i kada nema vetra, i dobio je jasan odgovor da stiže opasnost sa nebesa.

– Čuvamo dva rebra i kosti svetaca iz Jerusalima, a ikona nam je isceliteljska. Zahvalni vernici su od srebra izlili svaki organ koji im je izlečen po boravku u ovom manastiru.Otac Jovan je pričao je i da je jedan pripadnik 63. padobranske jedinice pre odlaska na Kosmet došao u manastir i da mu je poklonjen primerak Svetog pisma.

– Trebaće ti – tako mu je rečeno na izvinjenje vojnika što u Boga do kraja ne veruje. Na Kosmetu je pogođen, a zrno je ostalo u Svetom pismu.

Posle Oktobarske revolucije u Rusiji, u manastir dolaze ruske monahinje, koje tu osnivaju školu za slepe. Prema jednom predanju, vojvoda Stevan Sinđelić se sa svojim ratnicima pričestio u manastiru pre pogibije na Čegru.

I danas postoje ostaci kamenih građevina koje su delile Karađorđevu Srbiju i Otomansku imperiju na početku 19. veka. Granica je tik do izvora sa vodom za koju narod veruje da je čudotvorna.