Orhan Dragaš : "Kako smo uopšte došli u situaciju da nas ne uznemiri kad neko preti smrću bilo kome?"

Javnost u Srbiji je anestezirana na ovakve slučajeve, oni ne izazivaju gotovo nikakvu reakciju, a kamoli uznemirenost zbog toga što se šefu države direktno i javno preti ubistvom. Vesti o ovakvim slučajevima su kratke, sklonjene u ugao, o njima se ne prave specijalne emisije i istraživački projekti, to nisu atraktivne priče. Na njihov pomen, javnost nezainteresovano odmahuje rukom i ponavlja – "ma to je neki ludak, kakav njegov snajper, čovek samo želi da skrene pažnju".

Da, na sreću, tačno je. Policijska istraga uvek utvrdi da je reč o lažnoj pretnji, o osobi koja u nekim slučajevima ima zdravstvene probleme, ali u svim slučajevima veliku želju za samopromocijom. Da li je to, međutim, razlog da i svaki budući sličan slučaj, a sigurno će ih biti već za koju nedelju, odbacimo kao lakrdiju, besmisleno "junačenje" preko društvenih mreža? Kako smo uopšte došli u situaciju da nas ne uznemiri kad neko preti smrću bilo kome, a naročito šefu države? Složićete se, to nije nimalo zdravo stanje .

Prilika je propuštena onda kada je Aleksandru Vučiću po prvi put neko uputio pretnju smrću. To je bilo odavno i u međuvremenu je bilo na desetine, možda i na stotine takvih pretnji, ali ta prva je bila posebno važna, baš kao što je za borbu protiv epidemije virusa uvek važno pronaći prvog zaraženog. Moguće je da je i autor te prve pretnje bio uhapšen i osuđen, ali problem je u tome što je njegovu pretnju ovo društvo olako stavilo u stranu, prepuštajući je samo policiji i pravosuđu. Nije zastalo nad njom i upitalo se – šta treba da uradimo da se ovakve stvari više nikada i nikome ne ponove? Jer ako budu nastavile da se ponavljaju, izgubićemo osećaj elementarne ljudskosti. Ako se ovo bude ponavljalo onda ćemo zaista ugroziti bezbednost predsednika, jer ćemo napraviti atmosferu u kojoj se na pretnju niko ne osvrće. A za katastrofu je dovoljno da samo jedna od njih ne bude lažna.

Pretnja upućena političarima je uvek politički motivisana, i iza nje uvek stoji politički protivnik. Zato je svih ovih godina od ključne važnosti bilo da pretnje predsedniku države, nekadašnjem premijeru, pre svega osude njegovi politički protivnici, politički lideri opozicije. Jer samo njihova reč može biti brana za nove i nove pretnje po bezbednost predsednika, samo ako se kao osuda tih pretnji ponavlja svaki put kada su te pretnje bile izrečene. Nažalost, to se nije dogodilo, jednostavno, lideri opozicije smatrali su da se to njih ne tiče. Možda su čak procenjivali da je za njih dobro ako se Vučić i njegovi s vremena na vreme bave ludacima koji prete preko fejsbuka i tvitera, jer se onda smanjenom pažnjom i energijom bave drugim pitanjima. To jeste moralno problematično, ali je politički pragmatično i zato ne može da se isključi.

Opoziciono nereagovanje na pretnje smrću šefu države govori i o njihovom odnosu prema državi kao instituciji. Polazeći od sebe, oni državu i institucije poistovećuju sa ličnostima koje ih predvode, pa zato smatraju da pretnje smrću nemaju veze sa funkcijom šefa države i da ih neće biti ako na tom mestu bude neko drugi, neko od njih, na primer. Kakva zabluda. Upravo je suprotno, oni ne shvataju da time što svojim ćutanjem daju gorivo svim manijacima na društvenim mrežama, pa i onim naoružanim, ugrožavaju i sami sebe u slučaju da se jednog dana dokopaju visoke državne funkcije.

Sramna je i, nažalost, bogata istorija ćutanja na pretnje smrću srpskim političkim liderima. Imao ih je i Zoran Đinđić, u godinama i mesecima koje su prethodile atentatu, pri čemu je opet veliki deo javnosti bagatelisao te pretnje. I opet su najveći „ćutolozi“ povodom tih pretnji bili politički lideri, Đinđićevi oponenti, i oni su kalkulisali da je za njih dobro da takve pretnje postoje, jer unose nervozu i strah kod njihovog suparnika. „Ako Đinđić preživi, Srbija neće“, bila je čuvena poruka Aleksandra Tijanića iz tog vremena, Đinđićevog velikog kritičara. Svakako nije imala doslovno značenje, nego se odnosila na političko preživljavanje, ali zašto je uopšte postojala atmosfera u kojoj je bila dozvoljena zafrkancija na račun ubistva prvog čoveka Srbije?

Zašto je Tijanićeva rečenica mogla da bude dvomislena i zašto je danas uopšte pamtimo? Pa zato što se posle stotina i hiljada izrečenih pretnji, posle nekoliko evidentnih pokušaja atentata na koje je pravosuđe odmahivalo rukom, zaista i došlo do ubistva. To je bio logičan sled svih pretećih i pogromaških tekstova u novinama (tada nije bilo društvenih mreža), na koje niko od Đinđićevih političkih protivnika nije oštro i na vreme reagovao. Svi zajedno zalivali su tu baštu, koja je na kraju izrodila likvidaciju.

Naročito je tužno i upozoravajuće što Srbija danas prolazi kroz manje-više istu matricu, kroz koju je prošla pre nepune dve decenije. Kao da ništa nije naučila. Štaviše, močvara je postala još mutnija i više zarazna, pretnje i skarednosti šire se i prema porodici i deci Aleksandra Vučića. Nebrojeno puta su i oni bili na meti anonimnih ludaka, i svaki put je izostala glasna i jedinstvena osuda cele političke javnosti, a naročito od političkih protivnika. I ponovo je u tome pobedila sitna, šićardžijska kalkulacija političkih marginalaca, koji čak i u ovakvim stvarima vide šansu za kakav-takav poen u političkoj borbi.

Nije nikakva demagogija kada se kaže da je pretnja ubistvom šefa države istovremeno i pretnja ne samo svakom političaru u zemlji, bilo da je na vlasti ili u opoziciji, već i svakom građaninu. Jer, ako se ta pretnja obistini, onda ne postoji niko ko je siguran u svoju bezbednost. Sa ovakvim pretnjama nikada ne sme biti poigravanja, relativizovanja, ismevanja, omalovažavanja… Sve osim oštre, momentalne i jedinstvene osude od strana cele političke scene, a naročito od političkih protivnika, ravno je njihovom saučesništvu u izricanju pretnji. I kada danas, neki Miloš Petrović iz Paraćina rutinski ide u pritvor, zbog pretnji koje je ispisao na fejsbuku, nismo ništa bliži normalnoj, fer, ljudskoj političkoj borbi. Pojaviće se neki novi Petrović, pa će i on biti uhapšen, država će uraditi svoj posao, ali time pretnje neće iščeznuti. A sa njima ni bojazan da neka od njih može biti prava. Zapitaju li se, ikada, Vučićevi suparnici, da li su i sami, ustvari, neki Miloš Petrović, zato što ćute uvek kada pravi Miloš Petrović podmazuje snajper.

Orhan Dragaš

Autor je završio post-doktorske programe na London School of Economics and Political Sciences (LSE), kurs “Business, International Relations and the Political Economy” (2018), Yale University (Yale School of Management): “Accelerated Management Programme” (2019), Oxford University: "Executive Leadership Programme" (2020).